Sudnji dani carstva

 OSTARELI svet nema više nekadašnje snage... zima nema dovoljno kiša da bi natopila zasejana polja, a ni dovoljno sunca da bi dozrela letina... ispražnjene planine ne daju dovoljno mramora, iscrpeni su rudnici zlata i srebra... na poljima nema ratara, na moru mornara, u taborima vojnika; u sudovima više nema pravde, zanatstvo je nesposobno, u običajima više nema reda... pomor desetkuje ljudski rod... približava se sudnji dan.
Ovo su reči koje je 250. godine zabeležio sveti Kiprijan. Bila je to epoha jedne od najvećih kriza koju poznaje svetska istorija, pogotovo period od 235. do 284. godine, vreme "velike anarhije", kada se smenilo bezmalo trideset careva i bezbroj uzurpatora. U to pola stoleća kriza se ispoljila na svim poljima državnog i javnog života Rimskog carstva: građanski ratovi, upadi varvara, sunovrat centralne vlasti, poljuljani su poljoprivreda i zanatstvo, slabljenje vojne snage, opadanje gradskog života, korumpirano i nesposobno činovništvo.
Sačuvana svedočanstva kazuju da gorki pesimizam uglednog duhovnika Kiprijana uopšte nije bio umišljen. Veliko rasulo u Rimskom carstvu pred kraj III stoleća stavljalo je svetsku imperiju na iskušenje najvišeg stepena, uz opasnu pretnju da ona podlegne nedaćama.
Tom istorijskom izazovu na najbolji način su odgovorila dvojica genijalnih careva - Dioklecijan i Konstantin Veliki. Oni su iz korena reformisali malaksalu državu i udahnuli joj novi život. Izvesni znaci oporavljanja bili su primetni već od 268. godine. Međutim, Kiprijan to nije doživeo jer se upokojio deceniju ranije, 258. godine.
Mnogo stoleća kasnije jedan drugi duhovnik na sličan način kao i Kiprijan video je sve najgore u budućnosti koja je dolazila. Bio je to čuveni srpski monah i diplomata - inok Isaija. On je bio čovek XIV stoleća, svedok i očevidac neprestanog narastanja moći osmanske države. Posle Maričke bitke (1371), ovaj kaluđer sastavio je čuveni zapis, koji na potresan način kazuje o strahu pred Osmanlijama.
"A knjigu ovu, svetoga Dionisija, velim, u dobra vremena, dakle, počeh, kada božastvene crkve i Sveta gora, raju podobne, cvetahu kao neki vrt kod izvora uvek napajan, a svrših tu u najgorim od svih zlih vremena... I tolika nevolja i zlo ljuto obliše sve gradove i krajeve zapadne, koliko ni uši ne slušaše, niti oči videše. Posle ubijanja hrabrog ovog muža, despota Uglješe, prosuše se Ismailćani po čitavoj zemlji kao ptice po vazduhu, i jedne hrišćane mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, ostale smrt prerana pože, a smrti koji izbegoše, glađu pogubljeni biše.
Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od stvorenja sveta, niti posle takva, Hriste milostivi, da bude. A koje glad ne pogubi, njih dopuštenjem Božijim vuci noću i danju napadajući, jeđahu. Avaj, tužan prizor bejaše videti! Osta zemlja od svih dobara pusta - i ljudi i životinja i drugih plodova. Ne bejaše kneza, ni vođe, ni nastavnika među ljudima, ni izbavioca ni spasioca, već se sve ispuni straha ismailćanskog, i srca hrabra junačkih muževa u ženska najslabija srca pretvoriše se... I, vaistinu, tada živi veličahu ranije umrle."
Uprkos izvesnim literarnim preterivanjima i gordom patosu, ove reči na najbolji način odslikavaju raspoloženje i nespokoj pravoslavnog sveta na Balkanskom poluostrvu početkom osme decenije XIV stoleća. Istovremeno, one se sa mnogo razloga mogu uvrstiti među najlepše stranice srpske srednjovekovne književnosti. Brižnom monahu i njegovim savremenicima sutrašnjica je izgledala potpuno mračna. Vizantijski car i čitav niz okolnih oblasnih gospodara posle Maričke bitke postali su vazali Osmanlija.
Činilo se da hrišćanskim zemljama preti smrtna opasnost. Uistinu, ona je usledila, ali znatno kasnije - sredinom XV stoleća. Međutim, uprkos svemu, hrišćanski narodi jugoistočne Evrope opstajali su i preživeli duga i teška stoleća turkokratije.
Danas, kada živimo na dodiru dva milenijuma, drugog i trećeg, i kad smo svedoci neslućenog i teško pojmljivog uzleta tehnologije, s jedne strane, i, čini se, vrtoglavog porasta opasnosti od sveopšte kataklizme, s druge strane, ponovo slušamo dramatična upozorenja pojedinih ljudi.
Svi nas oni upućuju na žalopojke slične zastrašujućim rečenicama koje su izašle iz pera svetog Kiprijana i inoka Isaije.
Danas se umesto iscrpenih rudnika ili hitrih varvarskih odreda, koji ruše sve pred sobom, navode kisele kiše, istanjeni ozonski omotač, nuklearna opasnost, zatrovani oblaci, terorizam, biološko oružje, globalno otopljavanje, opasnost od nestašice vode za piće. I ovog puta ne možemo utvrditi da pomenuta strahovanja nisu bez osnova. Svedene na jasnu poruku da se vreme Armagedona neumitno približava, reči ovih novih vizionara obmotavaju planetu i unose nespokoj u već primetno uznemirene duše njenih žitelja.
Utisak je da osećaj bespomoćnosti današnjih ljudi, bez obzira na zadivljujuće podvige ljudskog intelekta, kojima smo svedoci, katkad nije ništa manji nego kod ljudi iz ranijih istorijskih epoha.
Uprkos svemu, ostajemo u nadi, da li i u uverenju, da se mračne slutnje i apokaliptične vizije zabrinutih i malodušnih savremenih proroka ni ovoga puta neće u potpunosti ostvariti.

NESREĆE SE NAMNOŽILE
U zlo vreme, epidemije i ratovi su desetkovali živalj imperije do razmera prave demografske katastrofe. Rimsko carstvo, koje je u I stoleću brojalo sedamdeset miliona stanovnika, u III stoleću bilo je svedeno na svega pedeset miliona žitelja. Čitave oblasti su sasvim zapustele. Nesreće, koje su u talasima zapljuskivale imperiju na tri kontinenta, unosile su teskobno osećanje nesigurnosti i straha u njegove podanike.
(Nastaviće se)