Papa se vraća kući

 ISTORIJA poznaje mnogo gestova velikih ljudi koji su zauvek ostali upamćeni, bez obzira na činjenicu da li su bili teatralni, surovi, pravedni, patetični, dostojanstveni ili nadahnuti smislom za žrtvovanje. Neki od njih nam danas služe kao uzor, neki kao prekor ili upozorenje, a neki izazivaju gnušanje i negodovanje. Navešćemo tri gesta koja su u svoje vreme učinile poznate ličnosti srednjeg veka: car Fridrih I Barbarosa, papa Urban V i osmanski sultan Mehmed II Osvajač. U pitanje njihove spontanosti ili, eventualno, brižljive pripremljenosti, ovoga puta nećemo ulaziti.
Prvi gest se odnosi na nemačkog cara Fridriha I Barbarosu, koji je je na čelu učesnika Trećeg krstaškog rata 1189. godine preko Balkanskog poluostrva išao na Istok. Njegov prolazak kroz vizantijske oblasti proticao je u atmosferi punoj međusobne netrpeljivosti, a nemački i romejski car Isak II Anđeo su u prepisci izmenili niz teških uvreda i zamerki. Posle mnogo opasnih razmirica i napetosti, vizantijska vlada je nemačkom vladaru ustupila brodovlje za prelazak u Malu Aziju.
Nikita Honijat opisuje kako su žitelji vizantijske Laodikeje gostoljubivo i prijazno dočekali nemačke krstaše u proleće 1190. godine. Vizantijski savremenik beleži da nemački vladar i njegovi riteri nisu nigde bili tako srdačno dočekani, pa uzbuđeni car nije izdržao, nego je uzvratio jednim patetičnim gestom. Fridrih I Barbarosa je kleknuo na zemlju, podigao ruke uvis, pogledao prema nebu i zamolio Svevišnjeg da bude milostiv prema ovim hrišćanima.
Potom su krstaši mirno i bez nesuglasica, daleko od ranijih međusobica i uzajamnog nepoverenja u odnosu na Vizantince, za novac kupovali hranu od žitelja Laodikeje.
Drugi gest učinio je Gijom de Grimoar, opat Svetog Viktora u Marseju, koji je jedno vreme bio papski nuncije na napuljskom dvoru, a onda je pod imenom Urban V izabran za papu 1362. godine. Njegov pontifikat pada u vreme takozvanog "avinjonskog ropstva" papa, kada rimski prvosveštenici nisu boravili u Rimu, već u Avinjonu pod budnom prismotrom francuskih kraljeva (1305-1378).
U želji da mu pripadne slava onoga koji je iz Avinjona vratio papski dvor na obale Tibra, Urban V je prenebregao francuske molbe da odustane od puta na Apeninsko poluostrvo i krajem aprila 1367. godine krenuo za Rim. Svoj postupak je obrazlagao okolnošću da je u Italiji toga vremena zavladao period relativnog mira, a istovremeno se pravdao činjenicom da je na obalama Rone bivao uznemiravan razbojničkim napadima. Posle putovanja, dugog i zamornog, pozdravljen klicanjem i beskrajnom radošću rimskih žitelja, 16. oktobra 1367. ušao je u Večni grad.
Najpre je pohodio staru papsku rezidenciju, a onda se zaputio u crkvu Svetog Petra. Bili su to trenuci velikog uzbuđenja rimskog arhipastira, ali i svih koji su prisustvovali jedinstvenom događaju. U atmosferi uzburkanih emocija, Urban V svečano je prišao grobu apostola Petra i, navodno, kroz suze, prozborio početni stih sto trideset sedmog Davidovog psalma, takozvane prognanikove pesme: "Na obali reka vavilonskih sedeli smo i plakali sećajući se Siona."
Najzad, treĆi gest učinio je sultan Mehmed II, kome je zauzimanje Carigrada, 29. maja 1453. godine, pribavilo epitet Fatih (Osvajač) i uvrstilo ga među najveće vojskovođe u istoriji, rame uz rame sa Aleksandrom Velikim, Hanibalom, Cezarom, Džingis-kanom ili Tamerlanom. Pobedonosni sultan je u osvojenu vizantijsku prestonicu ujahao 29. maja po podne. U pratnji vezira i dvorana on se zaustavio pred vratima Svete Sofije. Najpre je sjahao s konja, a onda je na pragu najznačajnije bogomolje hrišćanskog Istoka klekao. Uzeo je šaku zemlje, posuo svoju glavu, ukrašenu turbanom, i zahvalio Bogu koji mu je podario pobedu. Potom je ušao u velelepno zdanje.
Tamo je zatekao jednog turskog vojnika kako bradvom razbija mermerni pod. Sultan ga je upitao zašto to čini, a ovaj mu je odgovorio da to radi zbog vere. Razgnevljeni Mehmed II, inače poznat po svojoj goropadnoj neuravnoteženosti, sabljom je udario vojnika kojeg su polumrtvog za noge izvukli napolje i bacili na ulicu. Onda je naredio jednom od prisutnih da se popne na predikaonicu i izgovori reči: "Nema Boga do Alaha, a Muhamed je njegov prorok!" Na taj način je vizantijska crkva pretvorena u islamsku bogomolju.
Vidno impresioniran veličanstvenošću hrama Svete Sofije, sultan je dugo i zamišljeno hodao duž pustih odaja. Nešto kasnije, izgovorio je reči jednog persijskog pesnika: "Pauk plete mrežu u praznim prozorima palate. Sova oglašava vreme sa napuštene kule Afrazijabova zamka."
Bili su to zvezdani trenuci mladog sultana, koji je tek bio navršio dvadeset jednu godinu, a već je postao "gospodar sveta".
KRAJ