Krivine carske džade

 KROZ neobičnosti ovih prostora, u našoj prošlosti lutali su još neobičniji gosti...
Kako se čitav Balkan često nazivao “raskršćem puteva”, “mostom između Istoka i Zapada” i “kapijom Orijenta” - nikakvo čudo da su se putnici mogli sresti u velikom broju, u svim epohama. Neki od njih dolazili su i prolazili ovuda naoružani, kao krstaši na pohodu ka svetoj zemlji; neki, pak, u diplomatskim, trgovačkim i drugim misijama, kao poslanici Vizantijskog carstva ili Mletačke republike. Ali, mnogobrojni putnici su ovde stizali po svom ćefu i o svom trošku, iz radoznalosti ili želje za avanturom.
S obzirom na to da osamnaesti vek na ovim prostorima nije oskudevao u nemirima i nevoljama, ne iznenađuje da su prvi takvi putnici bili oficiri, spremni na svaku vrstu opasnosti, koja je na tom putu mogla da ih zadesi.
Jedan od prvih “turista” ove vrste bio je izvesni kapetan Šad, oficir habzburške vojske, koji je lutao Balkanom 1740. godine, praveći detaljne beleške o svemu što mu se tokom puta dešavalo.
Kapetan Šad je na svom putovanju video i mnogo surovosti, ljude koje je turska vlast, iz različitih razloga, vešala, ubijala i ostavljala na raskršćima, sve dok njihove ostatke ne bi uništilo vreme ili životinje. Ipak, iako je bio svestan da Otomanska imperija besramno zlostavlja i iskorišćava pripadnike drugih naroda, to u njemu nije probudilo nikakvo sažaljenje.
Naprotiv, ovu vrstu saosećanja kapetan Šad sačuvao je za zloglasne janičare. Njih, ne samo da nije prikazao kao opasne i surove, kakvi oni nesumnjivo jesu bili - već ih je u svojim beleškama uzeo u odbranu, tvrdeći da u stvari njih ovde nepravedno muče. Razlog za te “nepravedne muke” bio je zaprepašćujući, koliko i Šadova bezosećajnost - on je janičare žalio, jer su morali da plaćaju nečuveno visoku cenu usluga ciganskih prostitutki, koje su im, od njihove skromne dnevne nadnice od svega šest florina, oduzimale čak nešto više od jednog florina!
Nema sumnje da su putnici sa Zapada, pod utiskom bezakonja, siromaštva i nasilja, koji su ovim krajevima vladali zajedno sa Osmanlijama, na ove prostore dolazili opterećeni mnogim predrasudama - a kući se vraćali sa još pokojom novom. Ipak, stvari su se vremenom menjale.
Kad je veliki putnik, naučnik i romanopisac, Jan Potocki, vitez malteškog reda i autor čuvenog “Rukopisa nađenog u Saragosi” - koji je u poljskoj vojsci imao isti čin kao i kapetan Šad - boravio u Srbiji 1783, nije se, kao njegov prethodnik, zanimao za lopove i prostitutke. Naprotiv, njegov interes bio je usmeren ka lokalnoj kulturi i običajima, zbog čega je slušao guslare, koji su mu pevali o vojvodi Radoslavu.
Između posete kapetana Šada i kapetana Potockog velika promena desila se zahvaljujući prosvetiteljstvu i uzletu društvenih nauka. Mali narodi, koji su dotad živeli izolovano i pod stranom vladavinom, iznenada su postali zanimljivi zbog egzotičnosti svog folklora, običaja i načina života. Naime, nauka je na zapadu došla do ideje da se ljudska civilizacija razvijala u etapama.
“Društvo za proučavanje čoveka”, osnovano krajem osamnaestog veka u Parizu, tvrdilo je tako da je poređenje običaja, jezika, ponašanja i radnih navika različitih naroda, “posebno onih koji nisu civilizovani”, najbolji način da se osvetle “najtamniji problemi naše rane istorije”.
Drugim rečima, “necivilizovani narodi” sa ovih prostora postali su žive lutke, u etnografskom muzeju savremene Evrope, kroz koji bi obrazovan i filozofski nastrojen putnik, putujući kroz prostor, istovremeno putovao i kroz vreme, te stizao do slike o sopstenim precima i najranijoj istoriji sveta.
Putopis koji je ostavio plavokrvni engleski džentlmen Aleksandar Kinglejk, postaće vrlo čitan u anglosaksonskom svetu, donoseći svom autoru slavu i popularnost. U njemu će opisati svoj put po Istoku, od Srbije i Balkana, do Egipta, Palestine i Sirije, koji je trajao od 1834. do 1835.
Srbija mu je bila samo kulisa za početak egzotične avanture. Ni ona, ni Bugarska, kroz koju je potom Kinglejk prošao, nisu mu bile posebno zanimljive - nisu mamile čoveka da, kako je zapisao “pusti suzu” nad grobom “nekad sjajnog” ko-zna-koga ili da oda “dužno poštovanje” bilo čemu živom ili mrtvom; nema srpskih ili bugarskih pisaca koje bi bilo velika bruka ne upoznati”.

BEKSTVO IZ EVROPE
ALEKSANDAR Kinglejk i njegov saputnik, putujući od Zemuna do Konstantinopolja, uživali su u “očaravajućem bekstvu” iz “evropeiziranih zemalja”. Evo kako Kinglejk, u jednoj rečenici, opisuje njihovo napredovanje kroz Srbiju: “Sprdali smo se sa Kitsom, Lerijem Milerom i Ouksom, jahali smejući se na sav glas i razgovarali sa svečanim srpskim šumama, kao da smo kod kuće”.
(Nastaviće se)