Bajka o maloj Srbiji

 BIZARNI ponos na sopstveno nepoznavanje savremene situacije u zemljama kroz koje je prolazio, Aleksandar Kinglejk širi i na ciničnu ravnodušnost, spram spomenika, koji su čak i njega delimično zainteresovali. Evo kako je, prolazeći pokraj Niša, opisao Ćele-kulu:
"Jedino iole zanimljivo zdanje na našem putu novijeg je datuma, ali kažu da je dobar primer orijentalne arhitekture; piramidalnog je oblika i sačinjeno je od trideset hiljada lobanja pobunjenih Srba sa (kako mi se čini) početka ovog veka, nisam sasvim siguran u ove podatke, ali mislim da je prva lobanja ugrađena 1806. godine. Stid me je da priznam da smo u tami ranog jutra i ne znajući prošli pored ovog vrhunskog umetničkog dela, pa smo tako nečasno propustili da se nadivimo "jednostavnoj veličini graditeljeve zamisli" i "jedinstvenoj lepoti rezbarije".
Sve ovo izgovoreno je sa ironijom i poslovičnom aristokratskom neosetljivošću, i bez osude otomanskih vinovnika ovog zločina. Naravno, ovaj putopis samozadovoljnog stranca, u tuđini koju nije poznavao, po povratku kući omogućio mu je mnogobrojne pozive na prijeme samog vrha aristokratskog sveta imperijalne Britanije. Tamo je mogao da svoje doživljaje i usmeno prepričava, po želji im opisuje ovakva ili slična "vrhunska umetnička dela", na taj način zabavljajući svoju publiku, a i pothranjujući njihove predrasude.
Ali, skoro u isto vreme kad i Kinglejk, jedan drugi putnik videće Ćele-kulu na sasvim drugačiji način.
Za velikog francuskog pesnika, diplomatu i političara Alfons-Mari-Luja de Lamartina putovanje preko Balkana početkom tridesetih godina devetnaestog veka predstavljalo je jednu od etapa njegovog putovanja iz snova ka bliskom Orijentu. Lamartin je 1835. objavio svoje utiske, iz kasnijih izdanja poznate kao "Putovanje na Istok", knjigu koja se mnogo čitala i dobro prodavala, uprkos oprečnim reakcijama kritike.
Pošto je oboleo od teške groznice, Lamartin se na svom putovanju zadržao duže nego što je planirao. To mu je dalo priliku da upozna i zavoli obične ljude sa ovih prostora, prostodušne seljake i njihov način života. Lamartin je prvi od velikih intelektualaca Evrope koji je tvrdio da su ovdašnji narodi, Bugari i Srbi, potpuno zreli za nezavisnost i sposobni da postave temelje budućih evropskih država.
Lamartina su posebno Srbi impresionirali svojom posvećenošću slobodi, podsetivši ga na hrabre i samostalne Švajcarce u svojim malim kantonima. Na istom onom mestu, gde je Kinglejk sastavljao svoje cinične i neduhovite doskočice o "vrhunskom umetničkom delu", Lamartin je napisao nekoliko dirljivih pasusa, posvećenih hrabrosti i žrtvi srpskih ustanika, od čijih je glava sačinjena Ćele-kula.
Lamartin ni docnije nije odustao od svog zalaganja za slobodu balkanskih naroda. O poštovanju i prijateljstvima, stečenim za vreme svog boravka na ovim prostorima, svedoči i jedan spomenik. Naime, pre nego što je napustio Srbiju i Balkan, odnosno, "evropsku Tursku", kako je ovaj deo sveta tada nazivan, Lamartin je morao da izvesno vreme provede u zemunskom karantinu ili kontumcu. Tek kad bi se utvrdilo da putnik sa sobom, na ovu stranu Save, nije doneo i neku bolest, kao što su kuga ili kolera, davala bi mu se dozvola da svoje putovanje nastavi.
Danas se na prostoru ovog kontumca nalazi zemunski gradski park. Između dve crkve, pravoslavne i katoličke, koje su svojevremeno podignute za potrebe onih koji su boravili u karantinu, nalazi se i Lamartinov stub, koji su njegovi srpski prijatelji tu podigli na stogodišnjicu pesnikovog boravka na ovom mestu. Ko poželi da spomenik vidi, još može to da uradi - ako se prethodno, kao kroz pravu džunglu, probije kroz šiblje, koje ga je sasvim opklolilo i sakrilo.
Da slika o "onovremenim turistima" bude najvećim delom vedra, potrudio se jedan čuveni bajkopisac, Hans Kristijan Andersen, koji je kroz Srbiju prošao koju godinu posle Kinglejka i Lamartina, krajem maja 1841.
Naime, posle uspeha svog romana "Improvizator", on je krenuo na svoje veliko putovanje po Istoku. Boravio je u Carigradu, gledao i tom prilikom nacrtao čudesan ritual derviša, čija se molitva sastoji u neobičnom, kružnom plesu, izvođenom u stanju mističke ekstaze. Potom je krenuo do Atine, obišavši spomenike drevne, ali i savremene Grčke, pa konačno krenuo brodom uz Dunav. Prolazeći kroz Srbiju, on je sastavio belešku, koja je sledeće godine izašla u njegovom popularnom putopisu, pod nazivom "Pesnički bazar". Iako kratka, ova beleška mladog pisca, koji je slavu bajkopisca u ovo vreme tek počinjao da gradi, na pravi način oslikava njegovo iskreno oduševljenje zemljom, koju je, tokom plovidbe Dunavom, imao prilike da dobro vidi:
"Koliko je lišća na drveću u Srbiji, toliko je i pesama na usnama tog naroda. Pod krunom ovih stabala skupljaju se svake godine predstavnici gradova oko kneza Miloša. U toj šumovitoj zemlji, na osmanlijskom stablu, izrasla je nova, zelena grana, ali ta je grana vrlo slabo povezana sa istrulelim osmanlijskim drvetom. Ona ima svoje vlastite korene i smelo će se razviti kao jedno od najlepših drveća u Evropi."

POSLEDNJI ČAS CAREVINE
UPRKOS povoljnom mišljenju o sultanu Mahmutu II i njegovim reformama, Lamartin je smatrao da je tom carstvu kucnuo poslednji čas i pozvao Evropu da ne ubrzava njegov pad, ali ga ni ne sprečava: "Ne pomažite varvarstvu i islamu na štetu civilizacije, razuma i naprednijih vera koje oni drže u ropstvu. Ne učestvujte u podjarmljivanju i pustošenju najlepših delova ovog sveta."
Nastaviće se