Straže sa čardaka

EVROPA se po mnogima pretvorila u "tvrđavu Evropu", u koju je teško ući, koliko i u zidinama opasano srednjovekovno utvrđenje. Međutim, to i nije neka novost - i tokom osamnaestog i devetnaestog veka, Habzburška monarhija, koja je obuhvatala dobar deo današnje Evrope, svoje granice branila je jedinstvenim lancem "kontumaca".
Opisujući taj lanac, koji se pružao "na granici od 200 milja, od Kotora do Pruta", pruski oficir Oto Dubislav fon Pirs, koji je boravio u Srbiji 1829, radi "upoznavanja ove zemlje i njenih stanovnika", zapisao je:
"Nikakve granice, koje stvaraju priroda ili veština ljudi, ne mogu se uporediti po svojoj moći sa onim silama koje ima jedan karantinski lanac. Ništa tako oštro ne preseca druženje, duhovnu razmenu, napredak obrazovanja. Može se slobodno tvrditi da bi hrišćanski narodi, južno od Save i Dunava, pre došli do samosaznanja, da nije bilo te sile koja razdvaja; Turcima ne bi bilo moguće da tako dugo održavaju varvarstvo na samim granicama hrišćanskih, civilizovanih država, da nije kordon protiv kuge presekao prodiranje kulture u te krajeve."
Međutim, ma koliko to posle ovih reči zvučalo paradoksalno, kontumci na granicama Habzburške monarhije i jesu osnovani zbog trgovine.
Osamnaesti i devetnaesti vek još su bili ispunjeni stalnim i skoro histeričnim strahom od kuge - a smatralo se da ona u zemljama, pod upravom sultana i Porte, "stalno tinja", zbog čega je i čitava Turska nazivana "kužnom".
Kuga je bila i glavni razlog zbog kog je na granici Habzburške monarhije, po ugledu na nekadašnji rimski "limes", podignut niz zidanih čardaka, sa drvenim osmatračnicama na vrhu, u kojima je boravilo po dvadeset graničara. Između tih čardaka, na razdaljini od pola sata hoda, podignute su manje kolibe, od rogoza i dasaka, u koje su smeštana četiri graničara, od kojih je jedan bio stalno na straži.
Zadaci ovog zaštitnog kordona, nisu se, naravno, odnosili samo na kugu, već i na moguće bande, koje su iz Turske mogle preći na teritoriju monarhije. Jedna od stražara je dobila naziv "Mrtva", kad je tu grupa turskih najamnika, u vreme ponovnog osvajanja Beograda, 1739. godine, na spavanju zatekla i poklala neoprezne graničare. Sa druge strane, Habzburškoj monarhiji je bilo važno da i sopstvene podanike spreči da, iz ovog ili onog razloga - pred zakonom, dugovima ili ženom - ne strugnu u Tursku.
Ako bi, dakle, graničari primetili upad sa turske, ili bekstvo sa sopstvene strane, uzbunu su davali pucnjevima ili velikim klepetušama. Noću bi se palila i slama, umočena u katran i vezana za motku, koja se nazivala "vitljača" ili "smolenica". Prema tvrdnjama savremenika, na ovaj način se cela granica, u dužini od nekoliko stotina kilometara, od čardaka do kolibe, i od kolibe do čardaka, mogla mobilisati za svega dva sata.
Nema sumnje da se na ovaj način granica držala čvrsto zatvorenom i bezbednom. Ipak, trgovci iz rubnih krajeva Habzbruške monarhije, koji su godinama živeli od poslova sa turskim podanicima, bili su zbog ovoga na velikoj šteti. A i monarhija je imala svoj interes da ne dozvoli značajnije opadanje trgovine sa Turskom. Na robu, koja je iz nje dolazila, ubirala se, pored svih drugih taksi, i carina od pet posto. Stoga su uvedeni kontumci, a sa njim i "parlatoriji" i "rasteli", koji bi održali postojeću branu od opasnih bolesti, ali omogućili što veći i što unosniji protok ljudi, novca i robe. I redovnu naplatu taksi i carine, naravno.
Nama je sigurno najzanimljiviji kontumac, osnovan 1730. u Zemunu - jer su kroz njega morali proći svi ljudi i sva roba, koji su se kretali duž glavnog puta u ovom delu sveta, čiju je jednu krajnju tačku činio Beč, a drugu Carigrad. Kako je to zapisao Petar St. Marković, gradonačelnik Zemuna od 1907. do početka Prvog svetskog rata, u svojoj knjizi "Zemun od najstarijih vremena pa do danas": "Na ovom zemljištu, koje danas pokriva park, stajao je nekad toliko poznat kontumac, kome se vrlo važni događaji desiše i u kome su toliki poznati ljudi proveli svoju kontumacku periodu, kao npr. knez Miloš i Vuk St. Karadžić".
Put u monarhiju kako za poznate, tako i za nepoznate namernike, uvek je značio da izvesno vreme moraju ostati u kontumcu i tu odležati pomenutu "kontumacku periodu". Tek potom, ako se kod putnika u međuvremenu ne bi opazili simptomi bolesti, on bi pored pasoša dobijao i sanitetsko uverenje - taj dokument neizbežno će nas asocirati na sadašnju "šengensku vizu" - posle čega je mogao da nastavi svoje putovanje.
Za razgovor je pak korišćen "parlatorij" - bio je to ograđen prostor, gde sa jedne strane dolaze ljudi iz Turske, a sa druge oni iz monarhije, te bi se dovikivali preko dvostruke tarabe, postavljene na rastojanju, koje bi ih sprečavalo da se dodirnu, istovremeno omogućavajući službeniku kontumca da se između njih šeta i sve pažljivo nadgleda.
Za samu trgovinu korišćeni su "rasteli", gde se - na pristojnoj i zdravoj razdvojenosti, slično kao u "parlatoriju" - svaki posao mogao završiti.

PARE U SIRĆETU
KAD bi, na primer, neki trgovac iz ondašnje Turske, u rastelu hteo da nešto plati trgovcu iz monarhije, prvo bi novac bacao u čanak sa sirćetom, smešten između dve tarabe. Službenik kontumca bi potom prišao i odatle pare vadio drvenom cediljkom, nalik na veliku, pljosnatu kašiku, sa rupicama kroz koje bi oticalo sirće. Tek pošto bi tako bio očišćen od klica moguće bolesti, novac bi se smatrao upotrebljivim i mogao bi biti predat trgovcu, sa druge strane tarabe, kome je i bio namenjen.
(Nastaviće se)