Crna smrt iz pamuka

SVI poslovi u kontumcu nosili su sa sobom opasnost od mogućnosti dobijanja kuge. Međutim, jedno je zaduženje taj rizik čak i podrazumevalo.
Pamuk je bio ozloglašen, zbog svoje osobine da preko buva koje su se nastanjivale u njemu zadržava i prenosi bakterije kuge. Ljudi kojima je zadatak bio da pamuk pregledaju imali su najneobičniji protokol od svih korišćenih u kontumcu. Oni su, naime, gole ruke zavlačili u pamuk, ponavljajući taj postupak sve dok čitav tovar pamuka ne bi isprevrtali.
Šta su tražili? Pa, upravo kugu. Pošto bi završili sa takvim "ručnim pregledom" pamuka, oni bi odlazili na izolovano odeljenje, gde bi provodili izvesno vreme. Ako se posle toga na njima ne bi pojavili simptomi kuge, ispipani pamuk smatrao bi se nezaraženim. Ako bi se, pak, simptomi kuge pojavili - pamuk je smesta uništavan. Što se tiče osoblja koje je na ovako drastičan način utvrdilo zaraženost robe, ono se tad lečilo - u mnogo slučajeva, bezuspešno, pa je nagrada za dobro obavljen posao bila, nažalost, smrt.
Upravu kontumca i većinu službenika u "kontumackoj posluzi", činili su Nemci. Ipak, i srpski podanici Habsburške monarhije nalazili su ovde posao, pa tako Šafarik u svojoj istoriji srpske literature navodi nekog Mihaila Maksimovića, koji je radio kao činovnik u kontumcu oko 1784. godine, sa pristojnom platom i dovoljno slobodnog vremena, koje je koristio za bavljenje književnošću.
Oni koje je put dovodio u kontumac, "kontumacisti", boravili su u njemu u početku 52 dana, da bi taj period tokom vremena postupno bio skraćivan i iznosio je, zavisno od slučaja, od tri do 21 dana. Za to vreme, bili bi smešteni u kuće za putnike, takozvane kolibe, sa po četiri sobe i dva ognjišta, koje su bile raspoređene duž centralnog prostora kontumca, tamo gde se danas pruža šetalište zemunskog gradskog parka.
O "kontumacistima" se, tokom njihovog boravka u kontumcu, brinula "kontumacka posluga", donoseći im redovno hranu, pri čemu je, shodno pravilima, vodila računa da ih ne dodirne.
Nije sav život u kontumcu bio posvećen ispunjavanju njegovih zahtevnih protokola. Tako je na mestu današnje zemunske gimnazije postojala i gostionica, sa nekoliko soba za spavanje, točionicom pića (shank), bakalnicom, mesarom i vinskim podrumom. Iako bi se zatvarala sa prvim mrakom, mirnim gostima dozvoljavalo se zadržavanje u točionici.
U blizini su podignute i dve crkve, katolička i pravoslavna. Sveštenika u pravoslavoj crkvi u prvo vreme je izdržavao sapundžija Todor Apostolović, poznati dobrotvor, koji je crkvi zaveštao veliki deo svog imanja i po kome se jedna zemunska ulica i danas zove Tošin bunar. Tek nešto kasnije, uprava kontumca je pristala da prizna pravoslavnog sveštenika kao jednog od svojih službenika i da mu za to odobri platu.
Posle kraha Prvog srpskog ustanka, u zemunskom kontumcu boravio je srpski vožd Karađorđe. Vuk Stefanović Karadžić, zbog svojih čestih putovanja, sigurno je dobro navikao i na kontumac i na kontumačke protokole. Sasvim sigurno je prošao kroz njega u ranu jesen 1831, kad "kolera izbi na sve strane", kako je uskoro napisao u svom tekstu "Osobita građa za istoriju našega vremena".
Od stranih "kontumacista", sigurno je najpoznatiji čuveni francuski pesnik epohe romantizma i jedan od retkih intelektualaca ondašnje Evrope koji je podržavao borbu malih naroda za oslobođenje od turske vlasti Alfons de Lamartin. Po povratku sa svog putovanja po Orijentu, on je takođe proveo neko vreme u zemunskom kontumcu, o čemu svedoči i stub koji su njegovi poštovaoci podigli na prostoru između dve karantinske crkve i koji se i danas tamo može videti.
Knez Miloš je još od prvog izveštaja da se kuga pojavila u Turskoj i da se približava granici, energično preuzeo izgradnju karantina na glavnim graničnim prelazima, uz istovremeno osnivanja pograničnih sanitetsko-policijskih kordona. Uzor za građanje ovih ustanova bili su mu upravo kontumci na granici sa Habsburškom monarhijom, koje je Srbija dotad odlično upoznala.
No, i pored svih preduzetih mera, kuga je sa turskim vojnicima ušla u Srbiju. Zahvatila je tada jagodinski, ćuprijski, aleksinački i valjevski okrug. Glavna bitka vodila se u Jagodini, jer je ona bila centar zaraze. Pojedini izveštaji poslati iz Jagodine sadrže podatke o kliničkom obliku kuge, pa možemo pretpostaviti da su to prvi sačuvani medicinski izveštaji koji su poslati zvaničnoj vlasti. Iz zemunskog kontumca tada je, na poziv kneza Miloša, u Srbiju stigao izuzetno sposoban i cenjen lekar Karlo Nađ. Zahvaljujući njemu, kao i radu lokalnih organa vlasti, prodor kuge u Evropu na kraju je uspešno zaustavljen u Jagodini.
JoŠ jedan službenik kontumca, Ignjat Vasiljević, istakao se svojim radom u vreme iste epidemije. On je iz Zemuna poslat u Carigrad da tamo organizuje kontumac. Pošto je svoj posao završio veoma uspešno, i za to bio odlikovan od samog sultana Mahmuda II, Vasiljević je imao nesreću da se prilikom povratka udavi u Dunavu.

KUŽNO GROBLJE
KO bi podlegao kugi ili kakvoj drugoj bolesti, iznošen je kroz Bežanijsku kapiju kontumca i nošen na tzv. "Kužno groblje", na zemunskoj Kalvariji. Pošto bi bili spuštani u raku, leševi stradalih od kuge bili bi zasuti negašenim krečom, koji je uništavao njihove ostatke, zajedno sa bakterijama bolesti, koje su ih tu i dovele. "Kužno groblje" posebno se raširilo tokom 1795. godine, kad je buknula jedna od posebno teških epidemija i kad su tu stizali leševi i iz kontumca i iz samog Zemuna.
Nastaviće se