Knez daruje glumce

 ISTORIJA srpskog pozorišta izgleda kao prava drama, sa puno uzbudljivih a nedovoljno poznatih mesta. Jedno od njih jeste i romantična povest o Adolfu Bermanu, tipografu iz Nemačke i prvom scenografu u Srbiji, i Jeleni Vuković, Kragujevčanki, koja je postala prva srpska kostimografkinja.
Priča o Bermanu i Jeleni počinje u drugoj polovini devetnaestog veka. Bilo je to uzbudljivo, herojsko doba, u kom se, paralalno sa pozorištem, razvijaju i srpsko štamparstvo, novinarstvo i svetovno, odnosno građansko slikarstvo. Adolf Berman i Jelena Vuković pripadali su junacima tog doba, iako možda nisu bili među onim najznačajnijim i najuticajnijim.
Početkom 1831. iz Petrograda je u Srbiju stigao Adolf Berman. Posao zbog koga je pozvan u mladu srpsku kneževinu ticao se rada u štampariji, budućoj Knjaževsko-srpskoj knjigopečatnji i slovolivnici. Odmah po dolasku u Beograd, Berman se suočio i sa prvim problemom svog profesionalnog angažmana - u zemlji u to vreme štamparije uopšte nije bilo.
Uz malo sreće, a i dobre volje ruskog cara, to je uskoro rešeno. Kneževi poverenici Cvetko Rajković i Avram Petronijević kupili su u Petrogradu štampariju, koja je u Beograd dopremljena 21. maja 1831. godine, pa je Berman mogao odmah da počne da je priprema za rad. U prvo vreme, ona će štampati - "pečatati", kako bi se reklo u ono vreme - sitnije stvari, objave, pasoše, uputstva, protokole, a od 28. marta 1833. i "Novine Serbske", koje je uređivao Dimitrije Davidović, knežev sekretar i potonji ministar i diplomata.
Potom se pristupilo i štampanju knjiga, a otkad je štamparija prešla u Kragujevac, u jesen 1833, njen rad će se proširiti izdanjima na stranom jeziku. Tako je u zvaničnoj objavi, koja je izašla januara sledeće godine, stajalo da se u "Knjaževsko-srpskoj tipografiji", knjige "na srbskom, slovenskom ili cerkovnom, rusiskom, nemačkom, latinskom, francuskom, talijanskom, engleskom, vlaškom, bugarskom, grčkom, turskom, arabskom i čivutskom jeziku, u svako vreme pečatati mogu".
Berman je na to mesto postavljen sa skromnom platom od 12 dukata, ali je ona brzo, sigurno i zbog toga što je knez bio zadovoljan njegovim radom, povećana na 30 dukata mesečno. O odgovornosti i važnosti Bermanovog položaja svedoči i "Nastavlenije za učenike Knjaževsko-srbske knjigopečatnje i slovolivnice", sa dvadeset jednim paragrafom, posvećenim obuci za rad u štampariji, koje je on sam sastavio i potpisao, zajedno sa knezom Milošem.
Berman nije bio jedini stranac koji je tih godina poslom došao u Srbiju. Naprotiv, u to vreme, a i kasnije, bilo ih je mnogo - nemačkih kožara, italijanskih dekoratera, francuskih oružara - a stizali su ovde iz svih krajeva Evrope.
Nasuprot onom što se obično misli, prve predstave u onovremenoj Srbiji nije napravio Joakim Vujić, već jedan Užičanin, svršeni đak karlovačke gimnazije i kragujevački učitelj Đorđe Jevđenijević.
Naime, još 1825. godine u Kragujevcu je postojalo jedno diletantsko društvo, sastavljeno od učitelja osnovnih škola, đaka i mladića. U predstavama koje su izvodili posebno se istakao upravo Jevđenijević. On je grupu predvodio i u narednim godinama, da bi 16. septembra 1829. za te potrebe iz narodne blagajne dobio 200 groša - prvi novac koji je u Srbiji ikad dodeljen za rad u pozorištu.
Po dolasku u Kragujevac, Joakim Vujić uspeva da kod kneza Miloša probudi dublje interesovanje za teatar. Kako je Vujić ipak više bio sanjar i entuzijasta nego praktičar - upravo je u tehnički obrazovanom i vrednom Bermanu našao pravog i preko potrebnog saradnika, zahvaljujući kome će uspeti da opravda kneževo poverenje, i veća novčana ulaganja, naravno.
U to vreme Berman je sreo (a uskoro se njome i oženio) kneževu rođaku Jelenu - Jecu Vuković, rođenu i odraslu u Kragujevcu. Iz njihovog braka rodiće se i jedna neobična saradnja. Kad je Berman počeo da pomaže Vujiću, kao prvi scenograf u Srbiji, sa zadatkom da crta i izrađuje kulise za Vujićeve predstave, u to će se uključiti i Jelena - postajući tako i prva srpska kostimografkinja.
Tadašnji đak kragujevačke gimnazije Sreten L. Popović, koji je kao glumac nastupao u Vujićevim predstavama, i to uglavnom tumačeći uloge žena, dao je o ovom pozorišnom radu jedno vedro i veselo svedočanstvo:
"A oblačila bi nas i nameštala da izgledamo kao ženske, gospođa Jeca, žena upravitelja knjigopečatnje Bermana. Haljine i nakit uzimali smo od kragujevačkih gospa, koje su ih nerado davale. Ali kad bi me Karisim (tako ga zvasmo) Vujić opravio ocu (tako je on zvao kneza Miloša, a ovaj njega sinom, iako je njegovih godina bio) da mu se potužim, kako za koju predstavu nemamo dovoljno haljina, onda bi Gospodar dao svog momka Knićanina, s kojim bi od kuće do kuće išao, te bih, što se danas kaže, rekvizicijom uzimao, naravno na poslugu, i haljine i nakit. No zbog ove rekvizicije dopusti se tim gospama, koje su svoje stvari davale, da mogu u teatar dolaziti".
A kad se predstava sprema sa ovakvom odlučnošću, čak i uz pomoć kneževih telohranitelja, njen uspeh izgleda zagarantovan.

PRVO SE UČE PSOVKE
ADOLF Berman, koga je jedan savremenik opisao kao preduzimljivog i duhovitog čoveka, ipak se od svih stranaca izdvajao širinom svojih interesovanja, koja su daleko prevazilazila uske okvire njegove struke. Bio je jedan od retkih koji se odmah po svom dolasku posvetio i učenju srpskog jezika. U jednom pismu Jerneju Kopitaru, Vuk Karadžić je njegovo učenje zabeležio opaskom u maniru, tipičnom za Vuka: "Berman uči srpski, psovati već zna".
Nastaviće se