Ode Milošu Velikom

 U "zdanju državnom" ili "gradskom špitalju", velikoj zgradi na obali Lepenice, koja je najpre služila kao kasarna, potom kao škola, onda kao štamparija, u kojoj je radio Adolf Berman, a na kraju i kao teatar - predstave su izvođene u velikoj prostoriji, čiji je pod bio popločan ciglama.
Zato bi, u priči o prvom srpskom pozorištu, one daske, iz fraze o "daskama koje život znače", valjalo zameniti ciglama.
Izvođenja nisu bila javna - na stolicama i klupama, postavljenim na "ciglama koje život znače", predstavama su prisustvovali samo knez, njegova porodica i "veća gospoda" - naravno, uz pomenute gospe, koje su za pozorište, što milom, što silom, pozajmljivale svoj nakit i haljine.
Zanimljivo je, takođe, da su na repertoaru pozorišta bile i predstave, koje su se bavile i skorijom istorijom. Tako je kneginja Ljubica, u "Boju na Čegru", na sceni mogla da gleda upravo sebe samu, u tumačenju gore citiranog Sretena L. Popovića, pošto ga je Jeca obukla "kao žensku". Kako nije zabeležen nikakav kneginjin komentar ili primedba, pretpostavićemo da je bila zadovoljna i glumom i predstavom.
Ipak su najpopularnije bile komedije, i to posebno one sa muzikom, u izvođenju "knjaževske bande", koja je 1833. bila kompletna, sa trideset svirača, pod dirigentskom palicom kapelmajstora Josifa Šlezingera. Kad bi se tokom predstave začula neka od melodija, koje je knez Miloš posebno voleo - kao "Kokonica", "Bolan mi leži Kara Mustafa" ili u to vreme omiljena Hajduk Veljkova pesma - knez bi predstavu prekidao, pa od Šlezingera tražio da tu melodiju ponovi, nekad jednom, a nekad i više puta. Ipak, kad se jednom prilikom kapelmajstor trudio da od Sretena, u ulozi "najglavnije pevačice" na sceni, izvuče neki jako visok ton, knez ga je prekinuo rekavši: "Kad ne može kako ti hoćeš, a on neka peva kako može."
Nepredvidljivost, koju je knez srpski često ispoljavao, nesrećno će uticati i na život samog Bermana i njegove žene Jelene.
Knez Miloš je, kako je već rečeno, visoko cenio Adolfa Bermana, sa kojim je svoj potpis svojevremeno stavio i na pomenuto "Nastavlenije...".
I sam Berman se trudio da se omili knezu, svom "knjazu", "gospodaru", "Fersten Milošu". Nećemo pogrešiti, ako sve ove izraze prevedemo sa "poslodavcu".
Pored beležaka koje je vodio na nemačkom, Berman je napisao i nekoliko prigodnih pesama na srpskom, namenjenih uglavnom knezu Milošu. Ostrašćeni Bermanov kritičar Vladimir Jakšić, osporavao mu je svako autorstvo nad tim pesmama, tvrdeći da je Berman vladao isuviše slabo srpskim, da bi bio u stanju da na tom jeziku piše pesme.
Ipak, njegov brak sa Jelenom i ugledno mesto koje je zauzimao u životu ondašnje srpske prestonice, govorili su da Berman srpsku kneževinu smatra svojom novom domovinom i da ne namerava da je napusti.
MeĐutim, krajem jula 1835. Berman je iznenada prešao u Zemun. Josif Milovuk pisao je 1. marta 1836. Vuku: "Berman je s njegovom suprugom ovde i stupio je u pečatnju Landererovu."
Iako se nikad nije rasvetlilo zašto je Berman otišao iz Srbije, po svemu sudeći, to nije uradio svojom voljom. Tim povodom se mnogo kasnije ponovo oglasio Vladimir Jakšić, teško ga sumnjičeći da se nešto zamerio knezu. Izgleda da ovi Jakšićevi navodi nisu bili sasvim lišeni istine, jer knez zbog nečega jeste osudio Bermana na nemilost i proterivanje.
Berman se nije dugo zadržao u Zemunu i dve godine kasnije stiže u Bukurešt. No, izgleda da se okolnosti u kojima je živeo, ni tamo nisu popravile. O tome svedoči i jedna molba iz 1838. godine, u kojoj moli kneza da mu dozvoli da dođe u Srbiju i da zauzme staro mesto u štampariji.
Knez je 5. oktobra iste godine poslao tu molbu "popečitelju prosveštenija" (ministru prosvete) na mišljenje i ovaj mu je odgovorio da treba da mu oprosti i dozvoli da se vrati u Srbiju, ali samo pod uslovom da u tipografiji bude "potčinjen sadašnjem faktoru" (direktoru).
Izgleda da Berman to nije mogao, ili nije želeo da prihvati. Iste godine, sa Jelenom, koja mu je ostala verna saputnica i u ovim teškim danima, on se seli u Jaš.
Tamo im se sreća, ipak, osmehnula i Berman neko vreme radi kao direktor velike štamparije moldavskog književnika Đorđa Asakija, stekavši na tom položaju ugledne veze i nastavljajući da se bavi svojim književnim radom.
Od 1855. Berman stiče i sopstvenu štampariju u Jašu, čime je sebi obezbedio i stalan posao i pristojan život.
Tek tada su se popravili njegovi odnosi sa knezom Milošem. U jednoj arhivi nađena je spomenica, naštampana zlatnim slovima na plavoj svili, kojom je Berman 1859. godine, iz Jaša čestitao knezu povratak u otadžbinu. Ali Bermanova želja da ponovo dođe u Srbiju nije se ispunila. Radeći u svojoj štampariji, umro je 4. maja 1862. godine, a da Srbiju nikad više nije video.
Na kraju, napomenimo da je u kragujevačkom pozorištu "Joakim Vujić" postavljena predstava koja se bavi životnom pričom Adolfa Bermana i Jelene Vuković. Iz razloga koji su, međutim, mutni i nejasni, koliko i oni zbog kojih je Berman oteran iz Srbije - ona je "proterana" sa aktuelnog pozorišnog repertoara.

KOLAJNA OD PRUSKOG KRALJA
PORED poštovanja ukazivanog knezu, Berman je ostao lojalan i svom pruskom kralju, kome je svojevremeno poslao otiske prve knjige odštampane u Srbiji. Kao nagradu za to, od pruskog suverena u maju 1833. dobio je "zlatnu kolajnu od 24 dukata za spomen" i uz nju "pismo sa svojeručnim potpisom". Javljajući to Vuku, jedan savremenik pomalo zlovoljno dodaje: "Možete se pretstaviti kako je Berman skakao od radosti."

ISTRAŽIVANJE
Tekstovi iz feljtona nastali su tokom istraživanja istorijske građe za roman Đorđa Milosavljevića „Đavo i mala gospođa“ u izdanju „Lagune“.
Nastaviće se