Školu pune žandari

 SVI smo već shvatili koliko su školski policajci neophodni svakoj školi i školskom dvorištu - ali nije mali broj onih, koji će progunđati da "nije to tako bilo u moje vreme". Po legendama naših starijih sugrađana, đaci pomalo zaboravljenih generacija, bili su čisti dragulji - mirni kao bubice, pitomi kao jagnjad, vredni kao mravi i pametni kao pčele. Ostavljamo svakome na volju da ovim legendama poveruje ili ne - ali je zanimljivo pogledati, šta o događajima iz školskih klupa pamti istorija.
Krajem septembra 1830. počela je da radi Velika škola u Beogradu i ne može se reći kome je na njenom početku bilo teže, učenicima ili profesoru - jer je ova škola imala samo jednog jedinog nastavnika, dotadašnjeg profesora Učiteljske škole u Somboru, Dimitrija Isailovića.
Nije bilo baš tako planirano. U Beograd su pozvani i mnogi drugi školovani Srbi iz preka - ali se ispostavilo da nisu svi bili spremni da pređu Savu i stupe na onaj divlji istok, kakvim su zamišljali ondašnju Srbiju.
Profesor Isailović je sam morao da vodi Veliku školu, ali i da privatno predaje francuski i nemački jezik knjaževim sinovima, Milanu i Mihailu. Škola je zbog toga, nekad i po više nedelja, ostajala bez svog jedinog nastavnika. Sigurno se učenici zbog toga nisu mnogo sekirali, ali je za čuđenje da je odsustvo profesora radovalo čak i roditelje. Oni su se, naime, bojali da se deca ne preuče i od knjiga pamet pogube, pa su ih rado zadržavali kod kuće. Ovo je primilo tolike razmere, da je zadatak da decu uteruje u školu dobila - policija.
Kad je u drugoj školskoj godini, Isailović poslom prešao kod knjaza u Požarevac, škola je dobila novog nastavnika, Atanasija Teodorovića, koji je od svog prethodnika nasledio stare probleme - odsustvo odgovarajućih prostorija i učila, nesređeno gradivo, koje je sam predavao, pa i dvadeset đaka najrazličitijih godina. Najstariji su imali osamnaest, najmlađi dvanaest, a mlađi od najmlađih bio je devetogodišnji Vladimir Jakšić, sin knjaževog aznadara (blagajnika), koji je, onako sam samcit, činio klasu (odeljenje) za sebe. U trećoj godini pojavljuje se i prvi loš učenik, kojeg je istorija uspela da utefteriše - ostavši na svoju sreću bezimen. On je "zbog lenosti, slabi duševni darovanija i razvraćene naravi izgnan" iz škole.
Knjazu je sigurno bilo jasno da stvar ni izdaleka nije bila dobra. Posle tri godine rada, Velika škola nije srpskoj državi obrazovala preko potrebne činovnike, već je iza sebe ostavila samo nesvršene đake, glava prepunih raznoraznog, nesređenog i mahom napamet naučenog znanja. Da li zbog toga, ili zbog čega drugog, Velika škola se preselila u Kragujevac, gde se 1833. proglasila za gimnaziju, nastavljajući rad sa puno više uspeha i u mnogo boljim uslovima.
Pet godina kasnije, knjaz usvoja predlog "popečitelja prosveštenija" (ministra prosvete) Stefana Stefanovića Tenke, "da se mesto ukinute Vojene škole, dosadašnja gimnazija na stepen Liceuma vozvisi". Tu će svršeni gimnazijalci moći da nastave školovanje i iz njega će se, po selidbi za Beograd 1841, razviti univerzitet u Beogradu.
Ni situacija u Kragujevcu tokom tih godina nije bila sasvim ružičasta. Evo kako je Vilhelm Rihter, koji je neko vreme radio kao inžinjer u Srbiji, u knjizi pod naslovom "Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do njegovog odstupanja 1839", živopisno, ali i cinično, opisao kragujevačke đake:
"U Kragujevcu se nalazi Licej, čija je podela na razrede pomalo smešna za Srbiju. Postoji razred matematike, retorike, poezije, itd. Svaki nastavnik dobija ovde neopozivu titulu profesora, čak se i gospodinu učitelju crtanja ne odriče ova titula, zbog čega onda i školska omladina dopušta sebi da se naziva studentima. U nastavi nema preterivanja, pa ostavlja onoj, i tako slobodno odrasloj omladini, još dovoljno vremena za skitnju.
MeĐu ovim sinovima mudrosti primetio sam mnoge primerke slične našim starešinama nad slugama; oni imaju više od dvadeset ili su na početku tridesetih godina života; kada ih uče logaritmovanju, znoje se kao medvedi, potom odlaze na usamljena mesta u šumama i poljima da nauče napamet ono što će kasnije i zapisati i tako ga ne zaborave. Nada da će kasnije dobiti i nameštenje tera ih na ovu muku".
I naši ljudi, koji su poslom pristizali u Srbiju, često su bili neprijatno zatečeni situacijom u našem školstvu. Kada je tražen rektor za kragujevački Liceum, "popečiteljstvo prosveštenija" našlo se pred istim problemom kao i kad je tražilo nastavnika za Visoku školu u Beogradu.
Mesto su prvo ponudili direktoru karlovačke gimnazije Jakovu Geršiću, ali je ovaj to odbio pravdajući se lošim zdravljem, pa umesto sebe predložio dva gimnazijska profesora, jednog advokata i jednog svršenog studenta filosofije. Svu četvoricu je toliko hvalio po sposobnostima, zrelosti, naravi i vladanju - da se stiče utisak da je najpre želeo da samog sebe skine sa liste kandidata.
Na sreĆu, Atanasije Nikolić je taj poziv, posle izvesnih peripetija, prihvatio, ali po stizanju u Kragujevac nije bio zadovoljan onim što je tamo zatekao.

VESELO SA PROFESORIMA
ATANASIJE Nikolić primećuje da licejci sa svojim profesorima redovno posećuju kafane, a da u bakalnicama imaju otvorene račune za likere i druge slične napitke, koji baš ne pristaju školskoj omladini. Uveče se dugo zadržavaju po gradu, larmajući i neobuzdano se veseleći - verovatno pod uticajem one robe koje su u radnjama na crtu uzimali. I odsustva sa nastave su bila česta, a zabeležena su i bekstva iz škole.

ISTRAŽIVANJE
Tekstovi iz feljtona nastali su tokom istraživanja istorijske građe za roman Đorđa Milosavljevića „Đavo i mala gospođa“ u izdanju „Lagune“.
Nastaviće se