I đaci podižu bunu

 KRAGUJEVAC je 11. maja 1839. zahvatila vojna pobuna. Za vreme tih nemira, nekoliko đaka "retorike" i treće "gramatikalne klase" dogovore se da jednog svog profesora "vežu i soldatima predadu". Šta bi oni sa njim činili, energične i avanturistički raspoložene đake nije zanimalo. Ipak, kad su čuli za njihove namere, ostali nastavnici su ih posavetovali da od toga odustanu i, za divno čudo, ovi ih u tome poslušaše.
Ali, već prvih dana juna, škola se ponovo uskomešala, jer su se đaci požalili na jednog drugog nastavnika, zato što im "obširno ne tolkuje", kao drugi profesori. Ko bi pomislio da su đaci želeli da bolje i više uče, grdno bi se prevario, jer je istraga otkrila iste one podstrekače, kao i u maju, sad već iskusne bundžije. Među njima se istakao neki đak "retorike", koji je, zahvaćen nekim mesijanskim pundravcima, išao iz razreda u razred i ubeđivao đake "da je on njiov izbavitelj i da je on uprav na to rođen da celo vospitanije drugi izgled dobije i da ij od robstva učiteljskoga spase"! Kao i prošli put, i sad je razum pobedio retoriku, pa se od bune opet odustalo.
Već u julu se nemiri vraćaju i zahvataju šire razmere. Opet su podstrekači bune "retoričari", vođe ranijih nereda, koji se sad žale na nekog trećeg profesora. Njegov greh je što je za cenzora izabrao đaka koji ostale "retoričare" ne miriše, te ih često i neopravdano prijavljuje i kleveta.
Profesori se tad obraćaju za pomoć načelniku, ali ovaj odbija da vođe pobunjenika uhapsi, sasvim sigurno i pod pritiskom đaka i njihovih roditelja. U međuvremenu, profesor, protiv koga je cela pobuna i podignuta, ne sme iz kuće da izađe, pa one đake, koji nisu zahvaćeni nemirima, poučava kod kuće. Opet nekim čudom, sve se razrešilo tako što niko od đaka nije isteran iz škole, dok su kolovođe pobune pristali da budu kažnjeni sa 20 ili 15 prutova, već prema revolucionarnim zaslugama.
Nemiri tu nisu prestali, već se ponovo javljaju u januaru 1840, kad đaci masovno beže iz škole, jer im je nauka za celi život dozlogrdila. Potom i u januaru 1841. žale se na nastavu, otkrivajući na taj način i probleme u radu profesora, koji im na časovima ništa ne objašnjavaju, ljute se na svako pitanje, ne pridržavaju se rasporeda časova, na koje dolaze kasno i odlaze rano...
I ma kako ove đačke primedbe zvučale ubedljivo, sukob sa školom završio se na njihovu štetu - dvojica su isterana, trojica su kažnjena sa 12, a ostali sa po šest udaraca prutom, koje su primili pred svim okupljenim učenicima. Kad su u ministarstvu videli da je pobuna zaustavljena, umešali su se samo da bi okrivljenima dodelili još pokoji dan zatvora kazne.
Obično se kaže - kakav nastavnik, takvi đaci. U slučaju nemira koji su zahvatili srpske škole početkom četrdesetih godina 19. veka, izgleda da bi bilo istinitije reći - kakvi đaci, takvi i nastavnici.
Prvi se na meti svojih kolega našao rektor Liceja, Atanasije Nikolić, optuživan od nastavnika gimnazije, da se prema njima ponaša ružno i sa prezrenjem. Tužba upuđena ministarstvu u julu 1840, završavala se rečima: "Ta dokle će se vuk među ovcama trpeti? Valjda donde, dok sve ne pokolje".
Sledeće godine sukobi među profesorskim kadrom izbijaju u svoj svojoj jačini. U ministarstvo sa svih strana stižu uzajamne optužbe. Na jednoj strani našla su se dva gimanzijska profesora, na drugoj direktor sa ostalim nastavnicima. Po ugledu na nepomirljivost koju su pokazali njihovi đaci, ni pobunjeni profesori nisu pristali da budu nadglasani voljom većine, pa su nastavu držali izolovani, sami za sebe.
Dimitrije Isailović, nekadašnji nastavnik Velike škole, a sadašnji "nadziritelj sviju škola" dobija zadatak da izvidi celu stvar. On započinje rad u mučnoj atmosferi raspaljenih strasti.
Pominjale su se tu pijanke u Trmbasu, ondašnjem kragujevačkom izletištu, puške i gajde pri tome. Jedan je profesor, pisalo je u nekoj od tužbi, imao čitavo stado ovaca i jedan đak blagodejanac - stipendista, obično dete siromašnih roditelja - bio mu je čobanin. Jednom ga je obukao "u izdrti gunj i obuo u izdrte opanke", na glavu mu metnuo "vlašku šubaru", a u ruke čobanski štap i poslao ga sa jaganjcima na pijac. On je istovremeno na pijac došao kao kupac, pa nagovarao svet da kupuje one jaganjce, čiji je bio vlasnik, rečima: "Ajdete, braćo, lepi jaganjci u ovoga Bugarčeta. Evo, ja ću prvi uzeti"... Pri tom je još i glumio kako svoje jaganjce skupo plaća.
Ipak, Isailović se, u ulozi islednika, stavio na stranu direktora i njemu lojalnih nastavnika, koje je podržavalo i građanstvo Kragujevca. Predložio je da se dvojici pobunjenih profesora da otkaz, jer dok su oni u školi, nastava neće moći normalno da se održava. Pri tom je preporučio da se i direktor kazni ukorom, jer je aktivno učestvovao u čitavom profesorskom ratu.
Isailovićeva odluka je rešila spor, ali nije održala u životu prvu gimnaziju u Srbiji, koja je, potresena i đačkim i profesorskim nemirima, sedamnaestog septembra 1842. prestala da radi.

VASPITNI METODI
"Telesna kazna", što beše stručan naziv za udaranje prutovima, bila je nejčešće korišćena. Najlakši stupanj kazne podrazumevao bi nekoliko udaraca i nju bi svaki profesor, već po svom ćefu, odnosno, po svojoj pedagoškoj proceni, mogao sam da izvrši. Lakšu kaznu od toga predstavljalo je samo klečanje, sa ili bez kukuruza na podu. Teži oblici "telesne kazne" podrazumevali su 20 i više prutova, koji su upotrebljavani u prisustvu ostalih učenika istog razreda, ili čak cele škole. Najteži oblik kazne predstavljao je zatvor i u gimnaziji je za to postojala posebna prostorija.
KRAJ