Slovo budnog Skerlića

 U JEDNOVEKOVNOJ istoriji Filozofskog (Filološkog) fakulteta i čitavog Beogradskog univerziteta retki su profesori koji su, poput Jovana Skerlića (1877-1914), za kratko vreme svog profesorskog rada i delovanja uspeli da ostave tako dubok, živ i svetao spomen o sebi, i da u onom višem smislu postanu ne samo sejači ideja nego i narodni učitelji na dositejevsko-vukovskom tragu.
Razume se da Skerliću visoko mesto u istoriji srpske kulture i BU nije dala samo Katedra, koju je držao nepunih 12 godina, nego i drugi vidovi njegovog rada i delovanja, tesno prožeti s ovim univerzitetskim. A to su književna kritika i istorija književnosti i opšta kulturno-budilačka i nacionalna delatnost. Skerlića je, po rečima Ive Andrića, „čitav jedan naraštaj nosio kao devizu, program i kriterijum“.
Prema Cvijiću, „Skerlić je stvaran vekovima, nizom predaka borbene i ubojite prirode“. Otuda su i za samog Skerlića, uprkos njegovom surovo kratkom životu - 37 godina, primerene njegove reči Vuku namenjene: „On je sam izvršio nekoliko velikih poslova od kojih bi svaki za se bio dovoljan za život drugoga čoveka“.
Završivši s blistavim uspehom studije francuskog jezika i književnosti s teorijom književnosti na Velikoj školi kod Bogdana Popovića, Skerlić je dobio stipendiju za studijsko usavršavanje u Švajcarskoj i Francuskoj. U Parizu je slušao predavanja slavnog istoričara književnosti Gistava Lansona.
Uspeo je za dve godine da štampa i da odbrani (1901. u 24. godini) doktorsku disertaciju u Lozani, na francuskom jeziku, postavši prvi doktor književnih nauka kod Srba. Izabran je za docenta Velike škole i predavao je francuski jezik i književnost. U međuvremenu, usavršavao se stručno u Minhenu i Parizu, a neprestano je objavljivao kritike i studije u raznim časopisima, i uređivao je SKG. Za vanrednog profesora BU izabran je 1905. godine, na predlog Jovana Cvijića - za srpsku književnost.
Za Skerlića književnog kritičara može se reći da je do dana današnjeg bez premca u srpskoj kulturi. Sve što je u srpskoj književnosti bilo iz koje oblasti objavljeno u prvih petnaestak godina 20. veka, bilo da je reč o zbirkama poezije ili pripovedaka, o romanima ili dramskim tekstovima, o prevodnoj literaturi, ili pak o književno-istorijskim studijama, sve je to Skerlić propustio kroz svoju kritičarsku prizmu u vidu studija, kritika, recenzija, osvrta, polemika, strasno afirmišući prave vrednosti.
Ujedno je osporavao produkciju za koju je smatrao da je nekreativna i imitatorska, tuđa nacionalnom duhu i zdravlju. U tome je imao i promašaja (ocene Disove poezije i putopisa Isidore Sekulić). U svom životnom delu, „Istorija nove srpske književnosti“ (1914), Skerlić je na osnovu vlastitih istraživanja dao sintezu sinteza, stvaralački svežu i originalnu studiju, metodama i na nivou najsavremenije evropske nauke i književnosti. Najvažnija Skerlićeva dela preštampavaju se i u naše dane, što je retkost za kritiku i istoriju književnosti. Njegova Sabrana dela objavljena su u 15 obimnih tomova.
Među velikanima Beogradskog univerziteta zaslužno mesto imaju i dve naučnice - dame.
ANICA SAVIĆ REBAC (1893-1953), istoričarka književnosti i esejista; na Filozofskom fakultetu predavala je klasičnu filologiju (antičku književnost i latinsku stilistiku). Studirala je u Beču i Beogradu, gde je i doktorirala s tezom: „Pretplatonska erotologija“.
Objavila je niz članaka i ogleda o modernim i antičkim autorima (O Platonu, o Spinozi, Geteu, Klajstu, Šeliju, T. Manu, Zmaju, L. Kostiću i J. Dučiću, s kojim je bila u prepisci). Posebno se bavila proučavanjem P. P. Njegoša („Njegoš i bogumilstvo“, „Njegoš„, „Kabala i Filon“).
Prepevala je na engleski i nemački Njegošev spev „Luča mikrokozma“, a na srpski jezik spev Lukrecija Kara „O prirodi stvari“ i napisala studiju: „Lukrecije, pesnik antičkog materijalizma“. Najznačajnije delo A. S. Rebac - „Uvod u antičku estetiku“, ostalo je nedovršeno. Objavila je 1929. godine i zbirku poezije „Večeri na moru“. Laza Kostić je pohvalno govorio o njenim početničkim stihovima i erudiciji i znanju stranih jezika, već u njenim ranim godinama. Kasnije je prevodila pesme naših pesnika na francuski, italijanski i nemački jezik.
KSENIJA ATANASIJEVIĆ (1894-1981), filozofski pisac i prevodilac i jedno vreme profesor BU. Filozofiju i klasične nauke studirala u Beogradu, a zatim nastavila u Ženevi i Parizu. Kao filozofski pisac bila je pod uticajem metafizičara DžVII veka, posebno Đordana Bruna i Spinoze. Objavljivala je radove i u francuskim i nemačkim časopisima.
Posebno se bavila prevođenjem filozofskih dela i svojim raspravama i prevodima doprinela uzdizanju filozofske kulture u našoj sredini. Prevela je Spinozinu „Etiku“, „Individualnu psihologiju“ Alfreda Adlera i dr. Objavila je oglede o Šopenhaueru, B. Paskalu, o Hegelu kod Jugoslovena - na nemačkom, o Demokritu i Empedoklu, o Epikuru... Pisala o „Počecima filozofiranja kod Grka“, a svoja filozofska uverenja posebno je izrazila u delu „Filozofski fragmenti“.
Za vreme II svetskog rata neko vreme je provela u Banjičkom logoru zbog antinacističkog opredeljenja. Između dva rata bila je neopravdano optužena za plagijat i udaljena sa Beogradskog univerziteta, pa se posvetila prevođenju, a bila je i inspektor Ministarstva prosvete.
Nastaviće se