Čitave biblioteke u plućima

 BILO je umetnika koji su imali dramatičnije i uzbudljivije živote, ali retki su oni koji su kao pisac i slikar Momčilo - Momo Kapor tako pitko, istinito i zavodljivo opisali i oslikali svoj život. U svojim autobiografskim knjigama "Uspomene jednog crtača" ("Dereta") i "Ispovesti" (SKZ), iz kojih će "Novosti" preneti delove, Momo je majstorski ispisao priču o svom neponovljivom delu i neprolaznom šarmu.
Gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kažem, radio sam redovno samo dve stvari, crtao sam i pušio. Nije bilo dana kada to nisam činio. Ako ništa drugo, povlačio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom štapa šarao u prašini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili nečijim ružem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noć, po ogledalu u kupatilu.
Kapori potiču iz sela Mirilovići iznad Bileće i odvajkada sade svoj duvan. Kada sam kao četrnaestogodišnji dečak prvi put posetio rodno selo svoga oca, zatekao sam babu Jovanu kako niže listove duvana. Izvadila je oštar mali nož na preklapanje iz dubokog džepa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih vešto u parče iscepane novine i dala mi da pušim. Bila je strastan pušač. Ko zna koliko bi još živela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe što je zapalila pokrivač zaspavši sa upaljenom cigaretom u ustima. Pušim, dakle, još od tog davnog dana, ne bez osećanja griže savesti, znajući da će mi duvan jednog dana doći glave. I pravo je, ali sam se bar napušio u životu!
Sedeći jedne noći pokraj vatre u planini Viduši, po kojoj su zavijali vukovi, slušao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnačitaniji među Srbima. Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.
Otac Gojko, koga je baba najviše volela i jedinog ga poslala u školu, od novca iz Gera, nastavi da se školuje po svetu, pa se ja tako 1937. rodih u Sarajevu.
Moja pokojna majka, Bojana, bila je izdanak ugledne srpske familije Velimirović, koja je vremenom osiromašila, tako da je moja baka morala da izdaje jednu sobu. Nju je iznajmio moj otac. Taj mladi Hercegovac, starinskog kova, savestan i preozbiljan za svoje godine, bio je veliki finansijski stručnjak, urednih navika i patrijarhalnog vaspitanja. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir Kraljevske vojske, odveden je u Nirnberg - u oficirski logor, gde je proveo pune četiri godine šaljući mi redovno razglednice i dopisnice, koje je krasio krupni žig nemačke cenzure. Moja majka, koja je poginula trinaestog aprila 1941, za vreme nemačkog bombardovanja Sarajeva zaštitivši me svojim telom od srušene kuće, mora da je mnogo volela tog mršavog, ozbiljnog čoveka svetlih očiju.
Za vreme rata, živeo sam kod sestre moje bake, Janje Baroš, pošto mi je u toj kući poginula i baka.
Ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine. O Božiću 1941, naša susetka sa drugog sprata - kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke "Faber" kupljene u knjižari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške.
Moj otac, visoki službenik Ministarstva inostranih poslova, zauzet državnim poslovima, došao je po mene da me odvede u Beograd tek godinu dana posle završetka rata, 1946. Odrastao sam kao prilično razmaženo gradsko dete u okruženju diplomata i njihovih lepih žena, letujući na Bledu u posebnoj vili. Ali je moj otac odlučio da to nije dobar svet za mene, pa je počeo da me svakog letnjeg i zimskog raspusta šalje u selo Bajmok, kod svog starijeg brata Mirka Kapora. U selu se dogodio ovakav događaj: neki Jovanović prijavio je četrdeset osme nekog Babića da čita zabranjene ruske knjige, pa su ovog uhapsili i držali nedelju dana u zatvoru ubivši boga u njemu. Čupali su mu brkove i palili tabane zapaljenom novinskom hartijom. Pretražili su mu kuću, tavan, štale, svinjce i koševe sa kukuruzom - ništa nisu mogli da nađu, pa ga pustiše. Posle dvadeset godina, kada je sve to prošlo i kada je već odavno zaboravljeno, onaj, već ostareli Babić, pozove starog Jovanovića kući da mu nešto pomogne te ovaj dođe ne sluteći ništa. Kada je stigao, popiju po rakiju pa ga Babić odvede u baštu iza kuće da mu nešto kao pokaže gde je pored jednog drveta stajao pripremljen ašov. Tada izvuče pištolj i naredi nesrećnom Jovanoviću da kopa. Ovaj je mislio da kopa sam sebi raku. Ćuteći je kopao pred uperenom cevi sve dok ašov ne udari u nešto tvrdo. Izvukao je limeni kofer, pa mu Babić naredi da ga otvori. U njemu je bio svežanj knjiga. "Istorija SKPb" (Kratki kurs), "Mlada garda" od Fadejeva, "Pedagoška poema" Makarenka, "Tihi Don" Šolohova, "Timur i njegova četa" Arkadija Gajdara, "Zoja Kosmodemjanskaja", "Beli se usamljeno jedro", ukratko, čitava biblioteka sovjetskih izdanja iz prvih poratnih godina. Rastali su se ćutke, samo ga je Babić pljunuo. Umrli su u zimu iste godine.

PROČITAO SVE RUSKE KLASIKE
TA duga leta, kojima kao da nije bilo kraja, bila su vreme kada sam mnogo čitao. U selu je postojao novoizgrađeni zadružni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkeljić, neudata hroma žena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, često po nekoliko njih. Pročitao sam tako sve ruske klasike - Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i Čehova, koga i dan-danas često prelistavam.
Nastaviće se