Glumac zabranjenog filma

 NA petoj godini Likovne akademije, 1961. poslao sam dva platna na konkurs za izložbu mladih jugoslovenskih slikara. Dogodilo se da sam dobio prvu nagradu i tako upoznao slikara Miću Popovića, koji je bio predsednik žirija i kome sam se godinama, izdaleka, potajno divio. Bilo je to u februaru, a godinu dana kasnije, u proleće, sve novine objavile su vest da Mića Popović počinje da snima svoj prvi film "Farovi i deca" i da bezuspešno već mesec dana traži glavnog glumca. U to vreme u Jugoslaviji su se godišnje snimala najviše dva do tri igrana filma, pa je čitava stvar izazvala ogromnu pažnju javnosti.
Tražio se, naime, dvadesetogodišnji mladić, produhovljenog izgleda, svetlih očiju i smeđe kose, neurotičnog i plahovitog ponašanja po modi iz tog vremena ("Buntovnik bez razloga"), koji će u filmu krasti automobile i zavoditi devojčice. Kroz probno snimanje prošle su desetine mladih pozorišnih glumaca, ali im je nedostatak bio teatralni patetični način govora koji su tada negovala naša pozorišta.
Tada se Mića Popović setio jednog izgladnelog mladog kolege kome je dodelio prvu nagradu, to jest, mene, i pozvao me na probno snimanje, što sam, naravno, istog časa odbio; smatrao sam da me očekuje mnogo važnija glavna uloga u slikarstvu. Da se prihvatim tog posla ubedio me je Mićin pomoćnik, režiser Bora Drašković. Očekivao me ogroman honorar kojim ću vratiti sve svoje dugove, ostati u Beogradu, iznajmiti atelje, kupiti platna i boje.
Nekim čudom dobio sam tu ulogu, što su objavile sve novine i magazini u zemlji, pišući da je otkriven naš Džems Din. Postao sam, dakle, nova zvezda jugoslovenskog filma, ali još bez ijednog dinara u džepu od honorara koji me je tek očekivao. Nisam čak ni potpisivao ugovor.
Nevolja je bila u tome što nisam umeo da vozim, pa su mi dodelili instruktora vožnje i najnoviji tip "mercedesa" direktora "Avala-filma" Ratka Dražovića. Već trećeg dana, uživevši se do poslednjeg daha u ulogu Žan Pol Belmonda, slupao sam taj skupoceni automobil na Avalskom putu, srećom bez ikakvih povreda.
Počeli smo snimanje, na Akademiji su mi po hodnicima dobacivali uvredljivo "Hej glumac!", što me izbezumljivalo. Ipak, bilo je to srećno proleće.
ČekajuĆi snimanje, ležao sam na mlakoj prolećnoj zemlji i sanjario o Parizu o kom nam je svakog dana pričao Mića. Bio sam mlad, i gotovo slavan; novine su bile pune mojih fotografija. Sreću je kvario samo strah da ih slučajno ne vidi moj profesor Nedeljko Gvozdenović; prezirao je film i sigurno bih imao neprilika na Akademiji ako bi doznao da se njime bavim. "Kinoteka", to da!" - govorio je - "Ali ovi novi filmovi, molim vas, pa to je užas! Sem kod Bergmana, Kurosave i Bunjuela, pitanje je da li je film uopšte umetnost?"
Kroz vene mi je teklo neko divno uzbuđenje koje je moguće doživeti, samo u Beogradu, u aprilu, i samo kad se imaju 23 godine. Obožavali smo francuski novi talas, filmove koji su se tek pojavljivali u Parizu, i koji će dospeti do nas sa zakašnjenjem od dve do tri godine. "Prošle godine u Marijenbadu" Alena Renea, "Do poslednjeg daha" Žan-Lika Godara, "Moderato kantabile" Pitera Bruka, "Ljubavnici " Luja Mala, "Četiristo udaraca" Fransoa Trifoa. Ko zna, maštao sam, Mića je čarobnjak, on može sve, možda ću se i ja pomoću ovog filma dočepati Pariza.
Postojala je samo jedna sitnica - nisam imao ni dinara u džepu, i nisam imao gde da spavam, pa sam prenoćište pronalazio kod prijatelja u Studentskom gradu. Niko nije ni pomišljao da filmski starovi nemaju čak da plate burek, jogurt i cigarete. Srećom, glavni junak u "Farovima i deci", prema scenariju, pušio je mnogo i neurotično, pa mi je producent svakog dana kupovao po tri pakle "morave".
Posle desetak dana snimanja, ideološka komisija Centralnog komiteta zabranila je film iz kojeg su svi izvukli novac sem mene. Bio je to prvi posleratni zabranjeni film u srpskoj kinematografiji, i može se slobodno reći da je od tada počeo moj tihi rat sa glupošću komunističke ideologije.
Glavni junak, koga sam igrao, bio je, naime, sin nekog visokog rukovodioca i krao je kola tatinih partijskih drugova, što je bilo nespojivo sa tadašnjim socijalističkim moralom.
Ostao sam tako bez novca i slave u hodniku Akademije u Rajićevoj 10, sa desetak velikih platana, za koje sam dobio desetku i bez novca za voznu kartu Beograd - Sarajevo.
Nastupilo je leto, i iz Beograda su pobegli svi koje sam poznavao i od kojih bih mogao da pozajmim novac za kartu. Ne sećam se uopšte kako sam se vratio u svoj rodni grad, ali znam da sam bio očajan i da je odlazak u vojsku bio jedini izlaz. Biti vojnik, lep poziv za izvesno vreme. Tamo će me hraniti i oblačiti, a imaću i godinu dana da razmislim šta ću sa sobom.

ZADOVOLJNI VOJNIK
I danas mi se čini da nikada nisam bio srećan kao u vreme boravka u vinkovačkom garnizonu. Niko me nije voleo i nikome nisam bio potreban. Toliko sam navikao na život u garnizonu da bodljikavu žicu oko njega nisam smatrao preprekom koja mi ne dozvoljava da izađem napolje, već više ogradom koja je one iz spoljnog sveta sprečavala da dođu k meni. Straža na ulazu pretvorila se tako u moju ličnu poslugu.
Ovde su me bar odevali i kako-tako hranili, imao sam atelje u kom sam mogao da slikam i pišem i niko me više nije uznemiravao. Iza žice me očekivao život sa kojim nisam smeo da se suočim. Zamolio sam stoga pukovnika da ostanem još dve nedelje posle roka, na šta mi je on priznao da sam jedini takav slučaj u čitavoj njegovoj vojničkoj karijeri.
Nastaviće se