Ponuda druga sekretara

 JEDAN prijatelj, glumac iz Zagreba pokojni Fahro Konjhodžić sreo me je u Dubrovniku i rekao mi da me panično traži Zlatko Crnković, glavni urednik u to vreme čuvene biblioteke "Hit". Otputovao sam u Zagreb i sreo se sa tim zanimljivim otežalim čovekom velike dioptrije i ljubaznim, učtivim ponašanjem. Tada je počelo dugogodišnje prijateljstvo, prekinuto poslednjim ratom. Zatražio mi je knjigu.
Kao i većina novinara imao sam paničan strah od korica. Knjiga je bila poslednja stvar na koju bih u životu pomislio. Objasnio sam uredniku da ne pišem knjige, a on mi reče da je već imam napisanu, to su moje priče iz NIN-a i drugih listova i časopisa koje je čitao. Sakupite to i pošaljite mi, rekao je, i ja se bacim na sakupljanje. Bacao sam nemilice one koje mi se nisu učinile dovoljno dobre, skraćivao i redigovao preostale i uskoro sam mu poslao 250 strana kojima sam bio zadovoljan, nazvavši ih iz skromnosti "I druge priče". Tako je to počelo 1964. godine.
Septembra 1964. moja lepa 19-godišnja žena očekuje bebu. Pišem kao lud radio-drame, od kojih živim. U to vreme postojali su anonimni konkursi pa su se drame slale potpisane šifrom. Šaljem po tri-četiri, otkucane na različitim hartijama, da se ne prepozna isti autor, i obično dobijam prvu nagradu i nekoliko otkupnih. Snimili su ih i emitovali oko 20. Nisam ni sanjao da u njima vežbam veštinu pisanja. Novcem dobijenim od radio-drama plaćam unapred kiriju u iznajmljenom stanu u Siminoj 9 nekom Čubriću, prvoborcu i udbašu, direktoru JAT-ovog predstavništva u Minhenu, koji povremeno dolazi u Beograd gde sedi za stolom u trpezariji u ulozi turskog age koji je došao po harač, dok moja žena krije stomak šalovima, pošto Čubrići ne podnose decu u svom stanu. Najzad, oni saznaju da čekamo bebu i smesta nam daju otkaz.
Pred kuću stiže sa dvokolicama dobri Šiptar Redžep koji nam je cepao drva za kaljevu peć i donosio ugalj; sada trpamo ono malo sirotinjskog pokućstva i nekoliko mojih slika na dvokolicu pred mnogobrojnim glavama komšiluka koji sve to zlobno i mirno posmatra kao spektakl. Dublje se ne može pasti. Žena u devetom mesecu trudnoće i mršavi dugokosi pisac idu za Redžepom i kolicima poput "svete porodice u neizvesnost".
Najzad, opraštam se od slobode; zbogom slikarstvo, zbogom pisanje priča, zbogom letnja izležavanja na savskim splavovima. Pristajem na dobrovoljno zarobljeništvo poput beskrajne bezimene mase službenika koje svakog dana viđam po ulicama kako se iscrpljeni i posiveli vraćaju sa posla u 3.15. Više od deset godina svog života radio sam u "Jugoslavija publiku" koja se bavila državnom propagandom u inostranstvu i vrvela od policajaca i kontraobaveštajaca od podruma do tavana, jer je, u vreme kad je retko ko tamo putovao, organizovala sajmove i velike izložbe u inostranstvu, a to su najzgodnija mesta za razmenu informacija i vrbovanje špijuna.
Sem njih u kući su radili i preživeli izdanci građanske klase, znalci stranih jezika i ekonomskih nauka, dizajneri i arhitekte, koji su bili potrebni kao prevodioci i eksperti nedoučenim dojučerašnjim partizanima, mahom seoskog porekla.
Na mom stolu, ni sam ne znam odakle, nalazila se ogromna napuštena pisaća mašina "rajnmetal" sa dugačkim valjkom za kucanje platnih spiskova. Uskoro sam se osmelio i počeo pomalo da kucam na njoj, kao da kaobajagi od agencija tražim i naručujem fotografije.
Budući da su u moju sobu, kao oficiri, upadali bez kucanja udbaši i drugi špijuni, počinjao bih na hartiji sa nekoliko redova službenog karaktera: "U vezi vašeg dopisa KMTŠ 286 od 2.3.1964, izveštavamo vas da su nam potrebne fotografije poluautomatskih strugova iz proizvodnje "Prvomajske"... a zatim sam počinjao da pišem svoj tekst: "Mima Laševska se osmehnu..." Uljezi i kontrolori bacili bi, naravno, pogled samo na početak stranice i odlazili zadovoljni mojom vrednoćom.
Jedanput su me pozvali da budem član Partije. Sa mnom je razgovarao neki zrikavi sekretar komiteta koji je kazao da su drugovi odlučili da me prime u Savez komunista. Noge su mi se oduzele od užasa, ne znam kako bih nastavio život s tim, ali sam se u poslednjem trenutku setio i patetično priznao da sam u duši komunista ali da nisam još zreo da budem član. "Zreo si ti zreo", rekao je zrikavi sekretar gledajući me s podozrenjem, ali ja nastavih da ga ubeđujem da ja najbolje znam koliko sam zreo i da ću kada sazrim sam napisati molbu za prijem u Partiju.

KRITIČAR BEZ EKRANA
Jednoga dana, moj prijatelj Vlada Petrić, odvede me u redakciju "Književnih novina" u Francuskoj 7. U prostranoj sobi sa ogromnim dugačkim stolom na sredini nalazila se velika kaljeva peć, uz koju je, grejući leđa stajao direktor i glavni urednik, čuveni pesnik Tanasije Mladenović.
Pošto me predstavio Vlada reče da bi voleo da pišem za "Književne novine". O čemu? - upita Tanasije. O bilo čemu, rekao sam. Mogao bi o televiziji, rekao je Vlada. Televizija je u to vreme bila mlada i imala samo jedan program i to crno-beli, niko nije pisao. Pa, rekao je Tanasije Mladenović, piši o televiziji, bando! I uštinuo me za obraz. To mu je, inače, bio omiljen običaj kad mu se neko dopadne na prvi pogled.
Nevolja je bila u tome što nisam imao televizor, pa sam odlazio kod rođaka i prijatelja, a ponekad i u hotel "Metropol", gde je bio jedan televizor. Novinarsko iskustvo od šesnaeste godine pomagalo mi je da pišem dopadljivo i lako, pa je ubrzo moja rubrika "Mali ekran" postala veoma čitana, a ja stalni član redakcije koja je uživala veliku popularnost i ugled, jer je neprestano napadana od režima.
Nastaviće se