Prve lekcije u kafani

 ČITAVA redakcija “Književnih novina”, pa i ja sa njom, mada nikad nisam bio član Partije, u zimu 1968. izvedena je na suđenje pred Gradski komitet Saveza komunista Beograda zbog pisanja o nekom danas već zaboravljenom hrvatskom moćnom političaru. Suđenju je prisustvovao čak i Ivo Andrić. Tada su izbačeni iz Partije Tanasije Mladenović i glavni urednik “Ježa” Ljubiša Manojlović. Tanasije Mladenović je inače bio prvoborac i prvi politički pravnik iz bogate kuće u selu Saraorci kod Smedereva.
Tri dana je trajalo to suđenje i on je izbačen iz Partije čiji je bio jedan od istaknutih članova. Posle toga mu je od tuge umrla majka Jelena. Dao je to ime mojoj mlađoj ćerki koja se upravo rodila te godine. List je prestao da izlazi izvesno vreme, ali ja sam već pisao u NIN-u; on je tada štampan kao novine u formatu “Politike”, a ja sam bio najmlađi u redakciji i objavljivao sam preko čitavih stranica reportaže i intervjue.
U vreme kada su svi bili drugovi, gospodu je bilo lako prepoznati po tome što su uz subotnju kafu za stolovima prekrivenim crveno-belim kockastim stolnjacima, kao deo te srećne mrtve prirode držali i NIN što je mirisao na svežu štamparsku boju. Tim činom pokazivali su da pripadaju onoj blagoslovenoj stotini hiljada najpametnijih ljudi u zemlji koja je čitala taj list.
Da pišem za NIN, što je bio san svakog mladog pisca, pozvao me njegov glavni urednik, pesnik Risto Tošović, koji je bio isključen iz visoke politike (mada je bio prvoborac) zbog nedopustive pesme “Vratimo se malim stvarima”, napisane u doba kada su svi bili okrenuti velikoj budućnosti. Zbog toga je po ceo dan pijuckao rakiju i igrao šah sa Vasom kurirom. Sredom bi Vasa obišao pisce NIN-a po kućama i obližnjim kafanama, pokupio rukopise, odneo ih lektoru i zatim predao u štampariju, pa bi gotov list doneo Risti Tošoviću kada bi nastavili prekinutu partiju šaha. Ristu smo zvali Benedeto Kroče iz Foče.
U moje vreme u listu su radile dve vrste novinara; jedni, koji su poznavali funkcionere iz Centralnog komiteta - i drugi, koji su još pre rata poznavali nekoliko svetskih jezika. Pripadao sam trećima, koji su poznavali Luja Armstronga, Selindžera, Majlsa Dejvisa i Žan-Lika Godara.
U moje vreme zbog toga nije bilo sukoba generacija; svi smo poznavali Božu Alempijevića - šefa “Šumatovca”, kod koga smo često pili i “na kredu”. Novinarstvo se tada nije učilo na fakultetu nego po redakcijama, ulicama i kafanama.
Naš nedostižni uzor - živi udžbenik autorskog novinarstva, bio je elegantni Vasa Popović, otmeni Sremac sa crnim šeširom i mantilom od kamilhara. Njegove reportaže iz Rusije, na primer, razvlačile su se u po nekoliko brojeva. U prvoj bi se napio u spavaćim kolima, a u poslednjoj otreznio u Sibiru.
U to vreme KGB se zvao NKVD, pa su veselom Vasi dodelili dva enkavedeovca da ga napiju i ispitaju šta misli o Sovjetskom Savezu. Nisu znali na koga su se namerili i uskoro su se obojica našli pod stolom. Vasa je tada pozvao šefa sale i naručio dve nove boce votke i dva nova Rusa.
Zuko Džumhur je pisao i crtao o svojim azijskim putovanjima, a Mića Popović nam otkrio da se u Parizu knjige prodaju u sandučarama pokraj reke Sene i da se ti knjižari zovu bukinisti. Neverovatno! Prisluškivao je takođe i jedan razgovor za šankom u bistrou “Pourljuoi pas”, gde je jedna lepotica u crnom džemperu uz vrat pitala mladića koji je sedeo pokraj nje: “Po, hoćeš li da spavaš sa mnom noćas?” To nas je zapanjilo. U Beogradu su u to vreme imali devojke samo odlikaši.
Što sam postajao poznatiji u svetu novinarstva, bivao sam beznačajniji u “Jugoslavija publiku”. Istina, avanzovao sam u mlađeg referenta u foto službi, postavši novinar u listu “Yugoslavia edžport”, gde se upraznilo jedno beznačajno mesto. List je izlazio jedanput mesečno na engleskom jeziku i slao se u diplomatska predstavništva u stranim zemljama gde se mogao videti na stočićima po čekaonicama.
Svoje rubrike o turizmu i kulturi napisao bih za manje od dva sata; ostatak vremena sam provodio pišući roman “Foliranti”. Ostali novinari su ubijali vreme buljeći u listove ispisane hartije, glumeći da nešto rade.
Moj direktor, Čeda Džomba, visoki oficir Ozne za vreme rata u Mačvi, bio je sjajna, veoma zanimljiva ličnost. Službenici su ga se bojali i bežali kroz hodnike kad naiđe, ali mene je voleo i često me pozivao u svoj kabinet. Zanimalo ga je šta se dešava u književnom životu Beograda, po redakcijama i kafanama, ogovaranje, ko je s kim a ko protiv koga. Ostajali smo nasamo po sat-dva na zaprepašćenje čitave kuće. Za to vreme, zabranjivao je sekretarici da ga uznemiravaju. Bio je književni talenat u mladosti, započeo je studije književnosti, ali ga je u njima prekinuo rat.
Njegovi saradnici borili su se na život i smrt za njegovu naklonost, a on ih je, poput Tita, često smenjivao i bacao u nemilost ili bi ih podizao do vrtoglavih visina službeničkog položaja a zatim puštao da padaju. Ukratko, činilo se da se sjajno zabavlja vladajući ovom kućom u kojoj se vodila bespoštedna borba za vlast baš kao i u celoj zemlji.
“Jugoslavija publik” se pod imenom “Forpas pres” pojavljuje u mom romanu “Ada”, a jedna čitava knjiga, “Od sedam do tri”, posvećena je životu u ovom činovničkom mravinjaku.

TEORIJA DUGOVEČNOSTI
SLIKAR Stojan Aralica objašnjavao nam je svoju posebnu teoriju slikarske dugovečnosti. Tvrdio je da ona potiče od toga što svi slikari upotrebljavaju terpentin, a ovaj je, kao što se zna, proizvod nastao iz borove smole! “Dok slikaš - govorio je zaneto Aralica - ti si kao usred borove šume i tako celog života...”
Nastaviće se