Hajka posle potpisa

 BEOGRAD je vrveo od života po kafanama pod krošnjama, kao nikada dotle i nikada posle, za stolovima su sedeli rame uz rame pisci, novinari, badavadžije, muzičari, pevači, policajci, doušnici i lepe žene. "Šumatovac", "Pod lipom", "Grmeč", "Bezistan", "Zora", "Prešernova klet", "Gradska kafana" - sve je to bilo prepuno talenata i obožavalaca.
Ljubav je bila nadohvat ruke. Leto na Adi, plovidbe na brodićima i pijanke na splavovima bile su deo života tih srećnih godina, a onda sam potpisao jedan istorijski dokument zajedno sa još četrdeset dva srpska pisca. Bio je to Predlog za razmišljanje - odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju su potpisali zagrebački književnici, predvođeni Miroslavom Krležom.
Dokument koji sam potpisao lako i bez razmišljanja u pauzi skupštine Udruženja književnika za šankom podrumskog Kluba kao da se radi o običnoj peticiji, ispostavilo se da je vrlo dramatičan, gotovo istorijski. Postalo mi je to jasno tek kada ga je posle pauze svojim dubokim, patetičnim glasom pročitao kritičar Zoran Gavrilović.
Ukratko, ako se odvajaju jezici srpski i hrvatski, onda Srbi u Hrvatskoj imaju prava na autonomiju, jezik, škole i udžbenike na srpskom - stvar, danas više nego uobičajena, ali u tadašnje vreme Brozove diktature, naprosto nezamislivo hrabra i drska. Nastala je prava haranga protiv nas. Od 42 potpisa nije ih povučeno samo 12, među kojima ni moj. Povlačenje potpisa sa tog dokumenta označilo je i kraj harizme mnogih pisaca koji su se do tada razmetali svojom hrabrošću.
U isto vreme, bilo je to prvo konstituisanje nacionalne opozicije. Sledilo je izbacivanje iz Partije i smenjivanje sa visokih uredničkih i direktorskih mesta. Mene nisu imali odakle da smene, nisam bio ništa. Mom stricu, narodnom poslaniku, koji se upravo pripremao da zatraži naše hapšenje u skupštini, rekoše u pauzi da sam i ja potpisao Predlog. Zaurlao je u telefonsku slušalicu da odmah povučem potpis i ja mu to, naravno, obećam.
Sledećeg dana sam pobegao na izvesno vreme u Italiju dok se stvar ne smiri. Ali tog jutra, pre nego što sam otputovao, na vratima se pojavio moj otac kome sam rekao da može odmah da se vrati u Sarajevo, odakle je stigao ranim jutarnjim vozom, ako je došao da traži da povučem potpis. Ne, rekao je, došao sam da te sprečim da ga povučeš, jer najbolje znam kakav si, kazao je.
"Sedim kod Floriana i odmaram se od domovine", pisao sam na razglednicama iz Venecije prijateljima, ali novac je isticao iz mog džepa kao pesak kroz prste i morao sam da se vratim pravo u hajku koja se još nije smirivala. Tadašnji direktor "Politike", kojoj je pripadao "NIN", član CK, Čiča Drulović, zabranio mi je pojavljivanje u "Politikinim" izdanjima. "I ako umre", rekao je Zuki Džumhuru, "nećemo mu objaviti čitulju!
Izbačen iz "NIN"-a, pristao sam na pisanje u "Bazaru", što je predstavljalo pad s konja na magarca. Ja u ženskom listu! Kraj briljantne novinske karijere. Postojao je samo jedan uslov: neću moći da se potpisujem ispod tekstova. Setih se čuvenog sudskog procesa disidentima Sinjavskom i Danijelu u Sovjetskom Savezu tih godina.
"OptuŽeni Sinjavski", rekao je sudija, "vi ste pisali pod pseudonimom..."
"Druže sudija, piše se pod pravim imenom", rekao je Sinjavski, "a objavljuje pod pseudonimom!"
Izmislio sam još da sam lak pisac; političari su gonili samo one teže, pa je tu moju izmišljotinu zdušno prihvatila docnija književna kritika koja je sa visine gledala na moj skromni rad. Budući da sam pisao u beogradskom žargonu kasnije su ove dve knjige ("Beleške jedne Ane" i "Hej, nisam ti to pričala") postale nezaobilazno štivo za mnoge slaviste od kojih su neki i doktorirali na njima, a američke diplomate u Vašingtonu imali su ih kao obavezno štivo na kome su učili savremeni srpski jezik pre nego što dođu u Beograd u ambasadu. Imao sam prilike da ih lično čujem na prijemima kako upotrebljavaju jezik iz mojih knjiga; bilo je isuviše smešno čuti uglađenog diplomatu kako kaže "kofijanović" za kafu ili "za džabaka" kad je nešto besplatno.
U "Jugoslavija publiku", gde sam radio, vraćao sam se staroj "rajnmetal" mašini koja me je verno čekala i nastavljao da pišem "Folirante". Knjiga je nominovana za važnu "Nin"-ovu nagradu za roman godine i zauzela je drugo mesto, kao i ostali romani, mnogo godina docnije. U životu sam uvek bio drugi, nikad prvi.
Sve je ostalo isto do trenutka kad sam dobio poziv Stejt departmenta da budem gost u Sjedinjenim Američkim Državama 45 dana. Okrenuo sam telefon direktora i zamolio ga da mi da odsustvo zbog tog važnog putovanja, a on mi reče da smesta dođem u njegov kabinet. Ponudio me je pićem, pogledao i rekao da i sam ne razume zbog čega sam još ovde. Popili smo po piće i rastali se u najboljem prijateljstvu.
IzaŠao sam iz "Jugoslavija publika" sa rukopisom nove knjige pod miškom na sunčanu Knez Mihailovu kojom su šetale devojke u letnjim haljinama. Najzad, bio sam slobodan. Taj poziv Stejt departmenta bila je najpogrešnija investicija u istoriji Sjedinjenih Država.

BELEŠKE JEDNE ANE
Izmislio sam lik jedne beogradske devojčice i nazvao je Ana, po imenu moje starije ćerke, pa su tako počele da izlaze "Beleške jedne Ane".
Ana je bila prava beogradska devojčica sa sedamnaest, osamnaest godina, izdanak tipične beogradske porodice i govorila je o sebi, svojoj okolini i o tome šta joj se sve dešava. Ponekad su to bili veoma opasni politički tekstovi, razoran smeh mlade generacije nad srušenim autoritetima, ali režim ih nije zabranjivao; kako osuditi pisanje jedne devojčice u ženskom časopisu sa receptima za torte i šnitovima?
Nastaviće se