Baraninu tuđ Zapad!

 DRUŽIO sam se sa Danilom Kišom i bili smo vrlo bliski uprkos razlici po tome kako smo pisali. Poklanjali smo jedan drugom knjige sa dirljivim posvetama. Moje knjige su za njega bile suviše površne, a njegove za mene dosadne, ali imali smo mnogo sličnosti u životima; on se razveo pre mene i to je izazvalo u njemu veliku grižu savesti, teško je podneo taj razvod.
Kada sam se ja razveo, on me je lečio na svoj, poseban način; govorio mi je da nemam prava na budućnost, čak ni da planiram sutrašnji dan. Moraćeš da živiš na sat, kazao mi je, sada, na primer, sedimo dva sata i ručamo; ti nemaš drugog plana sem za ta dva sata, a onda odlaziš do hotelske sobe i planiraš da spavaš sledeća dva sata... I tako, sve dok ne postigneš da planiraš, najpre, četiri sata, onda, šest, a zatim, možda, ako budeš imao sreće, i čitav dan unapred.
Prvi put sam se sa njim osetio starim u Klubu književnika u Francuskoj 7. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti. Vratio se iz Strazbura, gde je bio lektor, i sedeli smo u “Srpskoj kafani” i pili sve do dvanaest, kada šef sale objavi fajront. Otišli smo do Kluba književnika, koji je još bio otvoren, a u koji je Kiš retko svraćao poslednjih godina, i vlasnik, Ivo Kusalić, nam je pronašao jedini slobodni sto u sali za večere. Seli smo, naručili piće i osvrnuli se oko sebe; ovde više nikoga nismo poznavali, oko nas je sedeo neki potpuno novi, mladi svet.
Kiš je pozvao Ivu i upitao ga gde su oni stari ljudi iz vremena dok smo dolazili ovde. Bili su to Milan Bogdanović, Bartoš, Velibor Gligorić, Eli Finci, Dušan Baranin i mnogi drugi. Gde su oni sada, upitao je. E pa, sada ste to vas dvojica, rekao je Ivo Kusalić i mi se pogledasmo. Pozajmili smo blok za račune od Ive i hemijsku olovku i počeli da računamo koliko su godina mogli imati ovi starci, klasici šezdesetih, kada smo mi počeli da dolazimo u Klub. Ispostavilo se da su bili naši vršnjaci ili još mlađi od nas danas, a delovali su nam tako staro.
Uz piće setismo se starog pisca istorijskih romana, Dušana Baranina, koji je u dubokoj starosti prvi put otišao u inostranstvo, u Austriju, da prikupi materijale iz nekog arhiva za svoj novi roman. Čekali smo ga da se vrati, da vidimo kako je prošlo to njegovo prvo putovanje na Zapad. Časti ti, kako je tamo, upitao ga je Matija Bećković, na šta Baranin odgovori da je na Zapadu strašno. Čista lijenacija, rekao je, ti tamo ne moreš ni limunadu popit, a da ne platiš.
Poznavao sam Ivu Andrića, divio sam mu se izdaleka. Negde šezdeset četvrte, izabran sam kao mlad pisac u upravu Udruženja književnika. U njoj su već bili pisci iz ranijih mandata, među njima i Ivo Andrić, koji je dolazio redovno na svaki sastanak, a uz to uredno plaćao članarinu, koju od nas niko nije plaćao, i čuvao sve potvrde obavijene gumicom.
U sobi je često bilo veoma hladno, pa Andrić nije skidao svoj stari barberi mantil, pocrneo oko ivice rukava i kragne, pravi predratni gospodski barberi od materijala od kojeg se više ne prave. Posmatrao sam ga sa divljenjem i strahopoštovanjem. U uglu usana uvek mu je stajao mali grč gađenja, a kada bi govorio, što je bilo retko, glas mu je bio iznenađujuće unjkav i tih.
Jedne večeri, posle završenog sastanka, pozvao nas je da siđemo u Klub koji je u to vreme bio potpuno prazan, bez ijednog gosta, jer je bilo rano. Seli smo za dugi sto i tada nam je prišao Ivo Kusalić. “Druže Andriću”, rekao je, “večeras imamo mladu jagnjetinu, teleću kolenicu, patku na podvarku, jagnjeće pikljeve, sarmu u zelju...”, ređao je polovinu jelovnika kao da recituje.
“Dragi imenjače”, prekide Andrić to obilje ponuda “ja jutros nisam istovarivao ugalj na pristaništu; daj mi čaj.” I tako, svi smo ulagivački naručili takođe čajeve, mada nam se strašno pilo nešto žestoko. Kada su čajevi stigli, srknuli bi po gutljaj, a onda, jedan po jedan, odlazili do šanka i tajno zviznuli po dupli vinjak, koji je te godine bio u velikoj modi.
Miloš Crnjanski je mnogo psovao, psovao je kao kočijaš, punim ustima, žovijalno, prostački. Posle dugog izgnanstva, dolazio je gotovo svakog dana u redakciju “Književnih novina”, gde sam tada radio, kod Tase Mladenovića, koji ga je i vratio u zemlju. Mada je, sećam se, bila paklena avgustovska vrućina, on je sedeo u odelu od debelog škotskog tvida, koje mu je sašila žena Vida, i sa uredno zakopčanim prslukom od istog materijala. Pričao nam je o svojim ljubavnim podvizima i o dvoboju sa Sondermajerom.
Napravio sam mu portret flomasterom i poklonio mu ga. Upravo sam se bio vratio iz Pariza i on me upita šta sam novog video tamo? Mora da sam preterao u brbljanju kad me on preseče i reče, ne bez ponosa: “E, moj mladiću, šta ti znaš o Parizu? Ja sam tamo, dvadesetih, k.... otvarao vrata po Bul Sen Mišu!”

DžUBOKS OD ZLATA
Posle mnogo godina, u Beogradu su poklonili jednu moju sliku predsedniku Venecuele Peresu, a ja sam je lično predao, ali ne njemu nego njegovoj ljubavnici koja ga je tajno pratila na tom putu. Posle izvesnog vremena, Peres me je pozvao u Karakas da donesem nove slike, jer je ona koju je dobio imala mnogo uspeha. Primila nas je njegova ljubavnica u vili opremljenoj lažnim italijanskim barokom. Ali ono što me je zapanjilo, bio je veliki pozlaćeni džuboks koji je stajao na vidnom mestu. Ova žena je imala siromašnu mladost, priznala je, i nikada nije imala dovoljno novca da na džuboksu pušta muziku koju želi. Kupila je jedan i dala da se pozlati, a u njega su se ubacivali zlatni žetoni.

(Nastaviće se)