Kavijar na podu udžerice

 SPAVAO sam kojekuda; nekoliko dana čak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u ateljeu slikara Keme Ramujkića na Adi Ciganliji. Na kraju, otišao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjićem iz koje se vide Terazije.
Preko sobe protezala se noseća greda, zgodna da se čovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni džemper, crnu majicu, jedne farmerke, pisaću mašinu i rukopis nezavršene knjige. To je bilo sve što sam posedovao u tom trenutku.
Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na međuspratu, tu sam primao goste, što je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan kreči, ali kada je to potrajalo i suviše dugo, rekao sam da rušimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonačno.
Moja nova mlada žena, stjuardesa, pronašla je majušni zapušteni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorišne kuće, iznad koje se uzdizala višespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okrečila ga je i snabdela najpotrebnijim pokućstvom. Frižider je bio stari, marke "obodin", koji se već decenijama nije pravio, ali ledio je savršeno. Komšije su nas gledale kao čudo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kuća u kraju sa svojom novom ženom.
Budući da su me još zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja američke diplomate. Dolazili su sa buketima cveća, misleći da sam toliko slavan da sam zadržao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih škrtih večera, sedeći na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih čaša "dom perinjon", koji je moja žena donosila sa letova u Njujork i Pariz.
Kroz tu majušnu bednu kuhinju, crvotočnog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okružena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije ličnosti epohe: Dobrica Ćosić, doktor Jovan Rašković, Dušan Džamonja, Igor Mandić, Arsen Dedić, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a među njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio više puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulaše i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim. Čudno je to osećanje biti podstanar u svom rođenom gradu posle života u udobnom ogromnom stanu sa vratima od brušenog kristala, koji se protezao na čitavom spratu u Kondinoj 9.
Moje dve ćerke bile su na školovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdržavao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzašto. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, čini se, kraja u Beogradu u kome nisam živeo.
Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavača, koji mi je sa žaljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunističku pravovernost, takođe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebačkog procesa na sudu, bez izdavača i kuće u koju bih se sklonio.
Novine, od kojih se možda moglo živeti, otkazale su mi takođe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i svečana otvaranja izložbi.
Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam srušen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noći srpski nacionalista.
Dublje se nije moglo pasti, mislio sam.
Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumačio sam to posledicom noćašnjeg mamurluka, ali ne - linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju žute mrlje, što je značilo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto moždanog udara puklo očno dno. Nepopravljiva stvar.
Bio sam kod nekoliko najvećih svetskih očnih lekara u Lozani i Ženevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja rožnjača bila je poput stare ribarske mreže koja se raspadala. Imaćete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, utešio me je čuveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez naočara. Jedino ne mogu da čitam, što mi strašno nedostaje, i što ne razaznajem lica pre no što im priđem na pola metra, a ako su žene u pitanju, onda je to obično kasno i može da bude kobno. Pokojni Jova Rašković divio se mom psihičkom miru i čvrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle sličnih slučajeva padali u najdublju depresiju i očajanje.
Bog mi je poklonio i više od toga što sam zaslužio, rekao sam mu, red je i da mi nešto oduzme.

PREOKRET U NJUJORKU
Najveći preokret u mom slikarstvu dogodio se u Njujorku, u ogromnom studiju moga kuma, slikara Laleta Đurića, koji je svoja džinovska platna položena na patos polivao nitro bojama, tako da smo obojica od isparenja dobili paradentozu jer smo slikali bez maski. Tu je sve bilo moguće: zaboravio sam na evropske stege i uzore, na preteški teret tradicije koji sam poput burlaka teglio uzvodno uz maticu umetnosti. Ipak, nisam podlegao čarima apstrakcije, samo sam obogatio podlogu i oslobodio crtež. Tu sam naslikao veliku seriju geografskih mapa izmišljenih predela; najveći broj njih nalazi se u kolekcijama gospođe Svetlane Ston i njenih ljupkih prijateljica, kojima sam ih neštedimice poklanjao.
Nastaviće se