Princeza kao iz bajke

 U MOM romanu "Zoe" glavna ličnost je jedna princeza. Često su me pitali da li je ona stvarno postojala ili je fikcija? Šta je fikcija, a šta stvarno? Evo kako je bilo: mislim da sam prvi od posleratnih Srba pronašao izgubljenu princezu Jelisavetu Karađorđević!
Bilo je to 1976, na partiju kod Nine Rozenberg na Petoj aveniji u Njujorku. Ugledavši je, osetio sam se kao u nekoj bajci o siromašnom svinjaru i princezi iz Andersenovih knjiga. Bila je nestvarno lepa, tako da sam zaboravio da sam obrenovićevac po ubeđenju, pa sam istog časa postao vatreni karađorđevićevac! U njenom prefinjenom profilu, kao iskovanom na starom srednjovekovnom novcu, i u dubini neverovatno tamnih očiju prepoznao sam nešto prastaro, već zaboravljeno - neki trag ustanika, hajduka, kraljeva i kneževskih kćeri, princeza. Njena kosa bila je tamna, a koža posuta malim pegicama na dekoltiranim ramenima kao od alabastera. Dala mi je vizitkartu na kojoj je pisalo: Elizabeth Karagjorgjevich - Princess of Yugoslavia.
Bio sam apsolutno poražen tolikom lepotom izbliza. Rekla mi je da se rodila u Belom dvoru. Te godine je radila za kozmetičku firmu "Ester Lauder", a njena fotografija izlazila je na celoj strani "Njujork tajmsa" sa natpisom ispod neke kreme za negu kože: "Kad može jedna princeza, možete i vi!" Učio sam je da kaže bre.
Kad sam se vratio u Beograd, pričao sam da sam upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni današnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta. Bio je sumorni beogradski novembar, pun kiše i smoga, kad je zazvonio telefon. Ko je to? - upitala je moja bivša žena, koja je gledala televiziju. Princeza, rekao sam. Tata opet fantazira, rekla je moja starija ćerka Ana.
U to vreme bilo je opasno pominjati kraljeve, gotovo isto toliko kao danas hvaliti Broza na Oplencu u vreme liturgije. Ipak, objavio sam roman "Zoe" i navukao na vrat gomilu tajnih policajaca i diplomatskih špijuna, koji su već znali da se neizmerno divim Princezi. Pisac kao pisac; mi uvek posmatramo sami sebe sa strane i mislimo: može li da se od ovoga napravi roman? Tema je bila veličanstvena, ona koja se sreće samo jedanput u životu! Princeza u Njujorku. Princeze, već odavno iščezla stvorenja iz bajki i Menhetn. Čudo!
Počeo sam da pišem tu knjigu već u avionu na aerodromu "Kenedi" - nikada nisam brže preleteo okean. Onda sam utvrdio da sam zaboravio kako se zovu neke ulice, džez klubovi, crni klavirista iz pijano bara "Faneli" na Spring stritu, koji je svirao "Prvi put kada nam je to pošlo za rukom", neki ljudi i jela u "Đinu" na Leksington aveniji.
Vratio sam se u Njujork i počeo da sakupljam jelovnike, vizitkarte, planove grada, pozorišne programe sa Brodveja, da brojim zebre na zidu. Naravno, princeza Jelisaveta je bila samo tema - ostalo je pripadalo nekim drugim njujorškim damama iz visokog društva, najviše mis Svetlani Ston, mom ljupkom vodiču kroz njujorške lavirinte.
IdeoloŠka kritika me je sasekla, jer su kritičari u ličnosti diktatora Kozilije prepoznali Broza. Zato su i bili plaćeni, zar ne? Zaista, izgledalo je kao da će diktatura trajati večno i da se Princeza nikada neće vratiti kući, gde joj je doživotno bio zabranjen povratak, kao i čitavoj njenoj porodici. Ali život nekada može da bude mnogo maštovitiji od bajki iz knjiga; danas je ona ovde, lepo nosi svoje godine i ima mnogo prijatelja.
Pisci uvek u glavi imaju milion priča i onda gospod Bog kaže: napiši tu i tu priču. Tako je i meni stalno bio u glavi taj Ratko Lero, prijatelj mog pokojnog oca, od koga sam dobio prvu leptir-mašnu 1946. godine kada sam došao u Beograd i pored čije sam radnje, koja se i danas nalazi kod Londona, često prolazio. Latio sam se priče o jednom mladom Hercegovcu, koji sanja da pravi leptir-mašne i da osvoji Beograd. U isto vreme ta bajka bila je i neka vrsta odmora za mene, jer sam, istovremeno, crtao.
Koliko je važna priča, toliko su važni i crteži. Jer crtajući, moja linija se vraćala tamo odakle su mi preci. To je linija brda, linija platana u Trebinju. Crtao sam koze, konjiće, kamene kuće, vraćao se posle ružnih stvari u jedan čist i čedan svet. I kad sam bio u Americi, mene nisu zanimali Amerikanci. Šta sam ja njima i oni meni?! Oni imaju svoje pisce. Mene su i tamo uvek zanimali naši ljudi i njihovi potomci, uglavnom Hercegovci, jer oni su najčešće išli u Ameriku. Tamo su otišli i moji stričevi, otac moga oca i njegovi stričevi.
Bila su dva mesta o kojima sam slušao od malih nogu: Ger, rudnik u Indijani, koji su Hercegovci zvali Gera, i Bjut u Montani, koji su oni zvali "U Bjutu". To su bila dva rudnika u koje su oni dovodili jedni druge. Retko ko je dolazio sa ženom, uglavnom su išli sami muškarci.
Sve njih držao je samo jedan san - da se na kraju vrate u Hercegovinu, u Trebinje, ako je moguće. Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san. Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kad budu ostarili.

SRPSKI UČILI OD BABA
KADA bi oni koji su otišli u Ameriku hteli da se ožene, onda bi svojima u Hercegovini pisali da im pronađu neku dobru đevojku. Tako bi se neka naša devojka našla u Americi i udala se za mladog Hercegovca a uskoro bi i izrodila decu. A već njihovi unuci ne bi znali srpski. Moji rođaci koji žive u Kaliforniji jedva znaju srpski. A vrlo elegantne, moje rođake, koje predaju engleski na Stenfordu, govore srpski kakav je govorila moja baka, i pri tom viču, jer su to naučile od babe i dede i predaka koji su prvi došli iz Hercegovine. Govore srpski jezik kojim se govorilo u 19. veku i smatraju da ga treba vikati.

Nastaviće se