Kruna za mlađeg brata

 NAREDNIH dana objavićemo najzanimljivije delove priče o princu Đorđu iz trotomnog dela dr Branislava Gligorijevića „Kralj Aleksandar Karađorđević“, u izdanju Zavoda za udžbenike. Princ Đorđe je prvi sin kralja Petra i Zorke, ćerke kralja Nikole. Postao je prestolonaslednik 1903. posle Majskog prevrata, ali je 1909. abdicirao. Stalno u sukobu sa bratom Aleksandrom, 1925. je prvo interniran na kraljevsko dobro Belje u Baranji, a potom u lečilište za duševno obolele u Toponici kraj Niša. Oslobodili su ga Nemci, ali je odbio njihovu ponudu da vlada Srbijom. Živeo je mirno u Beogradu, do kraja poštovan i voljen u narodu.
Karađorđevićima je bilo mnogo stalo do ugleda i dostojanstva svoje dinastije i članova kraljevskog doma. Kada je svojevremeno, princ Đorđe, koji je, uz to, tada zauzimao i položaj prestolonaslednika, nastavljača dinastije, svojim skandaloznim postupcima, čiji je vrhunac predstavljalo ubistvo sluge, ozbiljno narušio taj ugled, sam je abdicirao i odlukom Krunskog saveta, vlade i Skupštine za prestolonaslednika je proglašen njegov mlađi brat Aleksandar.
Iako je voleo svog starijeg sina i u njega polagao velike nade, sam kralj Petar tražio je da se ozakoni dvorski statut kojim bi se ubuduće uređivali odnosi u kraljevskom domu i stalo na put svakom narušavanju dostojanstva i ugleda dinastije.
Dvorski statut, poznat pod imenom Porodični pravilnik za članove srpskog kraljevskog doma, donet je 1909. godine, kada su ga potpisali i time se na njegovo poštovanje obavezali, osim kralja Petra i njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Arsen i njegov sin knez Pavle. Pravilnik je ozakonjen u Skupštini u februaru 1911. godine.
Glavni cilj Pravilnika bio je da uredi starešinsku vlast kralja, vladaoca, nad članovima kraljevskog doma: određuje im mesto stanovanja, vrši nadzor nad njihovim vođenjem kuće i vaspitanjem dece, bez njegovog odobrenja ne mogu stupiti u brak, niti učiniti bilo kakvo delo od javnog značaja, ne mogu primiti stranu službu, niti se nastaniti na strani. Štaviše, kraljevo odobrenje je bilo potrebno i za njihovo putovanje van zemlje.
Svi članovi kraljevskog doma dužni su poštovati u licu kralja starešinu doma, pomagati mu u vršenju njegovog starešinskog zadatka „savršenom i besprekornom odanošću i poslušnošću“. Za prekršaj propisanog ponašanja, vladalac svakom članu kraljevskog doma može izreći „disciplinske kazne“, i to, u zavisnosti od težine prekršaja: 1) zapisanu opomenu, 2) zapisani ukor, 3) isključenje iz svih počasti na kraće ili duže vreme, 4) isključenje iz Dvora na kraće ili duže vreme i 5) isključenje iz Dvora zauvek.
Sve kazne kralj izriče sam, ali, pre izricanja kazne isključenja iz dvora, mora saslušati Krunski savet, čije mišljenje nije obavezno. Svaku izrečenu kaznu kralj može sam da oprosti, ali kaznu isključenja iz dvora zauvek ne može da ukine bez saslušanja Krunskog saveta.
Dvorski statut donet je prvenstveno zbog ponašanja princa Đorđa. Kako se njegovi postupci nisu bitno izmenili, da bi se otkrili dublji koreni takvog „neuputnog i nepriličnog“ ponašanja, podvrgnut je u Parizu lekarskom pregledu i na osnovu nalaza psihologa lečen je kratko vreme u jednom neuropsihijatrijskom sanatorijumu u Švajcarskoj.
Posle toga, 12. septembra 1912. sazvan je Krunski savet pod predsedništvom kralja Petra. Savet je saslušao izveštaje lekara i na osnovu njih zaključio da se prema princu Đorđu ne primeni disciplinska kazna, već treba „preduzeti sistematsko lečenje, pa i na taj način preduprediti slične postupke“.
Od lečenja, međutim, nije bilo ništa: samo pet dana posle zasedanja Krunskog saveta objavljena je opšta mobilizacija, a potom je otpočeo i Prvi balkanski rat.
Kraljević Đorđe je tada došao u zemlju i zatražio od brata Aleksandra, koji je tada komandovao Prvom armijom, da se i njemu dodeli kakva komanda. Znajući za odluku Krunskog saveta, prestolonaslednik ga je odvraćao, navodeći sasvim druge razloge: „Rat je velika muka... Ako svi izginemo u ratu, ko će dođavola ostati, da nam se seme ne zatre“.
Princ Đorđe se kasnije žalio Jovanu Žujoviću da mu ne daju nikakvu komandu, a on je, veli, zdrav, samo je slomljen od unutrašnjeg bola što ga zapostavljaju. Ne prihvata bilo kakvu komandu: neće puk, nego armiju, kako bi se izjednačio s bratom Aleksandrom.
U Prvom svetskom ratu, na Đorđev zahtev, general Stepanović mu je dao da komanduje jednom jedinicom. Bio je ranjem već u prvom boju, na Mačkovom kamenu, po nekima, zbog nespretnosti pri komandovanju. Posle oporavka govorio je da je zadovoljan što je ranjen, „sada mi je ta rana kapital, jer moj brat nije nigde ni ogreban u ratu, a ja ću to iskoristiti kada mi bude trebalo“. Sve strahote rata, međutim, nije ni osetio, jer se sve to vreme nalazio van zemlje, u Rimu, Parizu...

ISPADI NA FRONTU
Ivanu Meštroviću je ispričao jedan oficir da su Đorđa morali odstraniti s fronta, jer je pravio ispade. Tako je i ranjen, pošto je, ne obavestivši komandu, jurnuo sa svojom jedinicom preko gole uzbrdice, pa su gotovo svi njegovi vojnici bili prosto pokošeni.

NARUDŽBENICA
KNJIGA „Kralj Aleksandar Karađorđević“ u tri toma može da se kupi u knjižari Zavoda za udžbenike, Obilićev venac 5 ili da se naruči na telefon 011/263-8405 i mejl prodaja@zavod.co.rs
(Nastaviće se)