Teror u ambasadi

POČETKOM 1922. godine odnosi između dva brata počeli su da se pogoršavaju. Povod je bio kraljeva veridba, koju je Đorđe video kao opasnost da će njegov brat konačno sam rešiti pitanje nasleđa. Unapred je već odlučio da na planiranu svadbu ne ide, ali se savetovao sa svojim prijateljem Mikom Alasom na koji način taj svoj gest da izrazi.
S vremenom, kako se svadba bližila, postajao je sve razdražljiviji, ispoljavajući svoju poznatu neurotičnu agresivnost u susretima sa ljudima u pariskom hotelu u kojem je stanovao, kao i u poslanstvu svoje zemlje, gde je svakodnevno navraćao.
Posle iznenadne smrti dotadašnjeg poslanika Milenka Vesnića, njega je zamenio u svojstvu otpravnika poslova Miloš Mihailović, čovek manjeg političkog autoriteta. To je omogućilo kraljeviću Đorđu da prosto zagospodari poslanstvom: svakodnevno je šikanirao činovnike Poslanstva, pa i samog otpravnika poslova.
Mihailović je, i sam pogođen, odmah obavestio o takvom Đorđevom ponašanju svog ministra Ninčića: “Već ima dva meseca kako nj.v. kraljević Đorđe s vremena na vreme pada u jaču duševnu razdraženost i u tom stanju vrši akte i govori stvari koje nisu normalne. Kad ga to uhvati, onda je njegovo ponašanje neizdržljivo, a često i opasno. U poslednje vreme njegova je razdraženost sve veća i češća. Odavno već kraljević dolazi svaki dan u poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se sa poslugom, svađa se sa činovnicima i preti. Hoteći izbeći skandal po svaku cenu, naredio sam činovnicima i posluzi da se sklone kad on naiđe... Ali, ukoliko sam ja mirniji bio, utoliko je on bio razdražljiviji i počeo je onu njegovu uobičajenu viku i lupnjavu.
“Sličnih skandala pravio je i u hotelu ‘Kontinental’: jednoj gospođi u hodniku pokazao je svoj ud, a direktoru hotela pretio je da je već ubio jednog svog sobara. Posle ovoga kraljević je prestao opštiti sa mnom. Iako sada ni sa kim ne govori u poslanstvu, ipak dolazi svako jutro... On sobom nosi napunjen revolver, koji često vadi i jednu veliku štapinu.
“Kao što rekoh, duševna razdraženost kraljevića je s dana u dan sve veća, i ostaviti ga ovako značilo bi rizikovati veliki skandal, jer on u momentu razdraženja može učiniti grdnu nesreću. Jasno je kao dan da on ima oslabele nerve i da treba da se leči. Najbolje bi bilo odvesti ga iz Pariza u neko manje mesto u Francuskoj, ili drugoj nekoj zemlji, gde bi bio na lečenju i pod kontrolom lekara i trojice jakih ljudi.”
Kao odgovor na taj svoj izveštaj, otpravnik poslova u Parizu primio je šifrovani telegram od ministra Ninčića da je kralj usvojio njegov predlog o potrebi lečenja kraljevića Đorđa: da bi se utvrdilo “pravo stanje njegovog zdravlja”, potrebno je da ga pregledaju dvojica specijalista, profesori Univerziteta, koji bi posle toga mogli da kažu “šta treba učiniti radi lečenja”.
Otpravnik poslova je pokušao da na “najdiskretniji način” privoli kraljevića da se podvrgne lekarskom pregledu, ali je ovaj to odbio i izjavio je da je “najzdraviji čovek na svetu”.
Posle toga dogodio se još jedan teži incident, kada je kraljević Đorđe pretukao sekretara poslanstva Jurišića, a zatim “izvadio svoj revolver i njime mahao po vazduhu, pa je još rekao da će danas slatko da ruča, a sutra da dođe u poslanstvo da tuče i ubija, jer kaže, to je jedini način”.
Opisujući situaciju kao “vrlo tešku i opasnu”, otpravnik poslova u Parizu tražio je da mu se iz Beograda odgovori što pre šta da se preduzme, jer, inače, biće prinuđen da zatraži od ovdašnje vlade zaštitu za svoj život i za živote personala poslanstva: “Priznaćete i sami da se ne sme dopustiti da ma koja ličnost sa napunjenim revolverom, velikim štapom i bokserom šeta svako jutro i svako posle podne po kancelarijama poslanstva, preti i tuče. Najbolje je, to opet ponavljam, odvesti Kraljevića u najkraćem roku u otadžbinu, jer će nesumnjivo još veći skandal izbiti.”
Najzad, poslanstvu u Parizu nekako je uspelo da privoli princa Đorđa da prihvati lekarski pregled. Aprila 25. i 29. posetio ga je, saslušao i ispitao, koliko je to bilo moguće, dr Jakov Rubinović, upravnik bolnice, ekspert psihijatar pri prvostepenim i apelacionim sudovima.
U opsežnom izveštaju ovaj lekar je prvo konstatovao karakterne crte svoga pacijenta: ekscentričnost, ukočenost pogleda, agresivnost, sebičnost, uobraženost, bezgraničnu hipertrofiju njegovog “ja”, iz koje proizlazi i manija gonjenja.
“Gajeći tako u potpunoj usamljenosti anormalno preterane egoistične i ohole osećaje” - stoji u izveštaju lekara - “sam princ Đorđe stvorio je oko sebe atmosferu nepoverenja i neprijateljstva, koje ga goni... Njegov pogled, u isto vreme sumnjiv i nepoverljiv, svedoči o ovoj uznemiravajućoj sklonosti jednog čoveka, koji za sebe veruje da je ‘gonjen’ i koji prema tome stalno ima na umu i gotov je da vikne ‘stani ko ide’. O tome je dokaz što uza se nosi revolver i o tome se hvali.”
Tim psihološkim crtama anormalnog karaktera, lekar je dodao nervne nemire (neuropatija): bledilo lica, iskolačenost očiju. Lekar je na osnovu svoga posmatranja zaključio da se ne postavlja pitanje interniranja princa Đorđa, ali je dužnost lekara da ispita u budućnosti mogućnost pogoršanja i preobražaja tog stanja u mentalitet “gonjenog - gonioca”, a primera slične evolucije bilo je u psihijatriji.

BRUKA NA STOLU
Rekao mi je vazdan uvredljivih reči, i da bi mi pokazao da je njemu sve dopušteno, izvadio je preda mnom svoj ud i pomokrio se na moj pisaći sto. Ništa me nije ovo uzbunilo i iznenadilo, jer su to akti jednog duševno razdraženog čoveka kojeg treba lečiti. Razume se, ovu sam bruku sakrio od činovnika i posluge, polivajući jedan litar vode po stolu, koji se srećom tu zadesio, pisao je otpravnik Mihailović ministru Ninčiću.
(Nastaviće se)