Pašiću salve uvreda

NA pitanje šta treba preduzeti posle pregleda Đorđa Karađorđevića, dr Rubinović je preporučio: „Želeti je da se ustanovi nadležan psihički nadzor, koji bi, koliko je to moguće, inspirisao poverenje Nj. K. V. i kraljevske porodice, i koji bi imao da hitno interveniše i preduzme sve medicinske korisne mere, koje bi bile diktovane okolnostima.“
Posle ovog lekarskog nalaza, ništa se bitno nije promenilo ni u ponašanju princa Đorđa, niti je išta preduzeto da se takvo ponašanje spreči. Kraljević je iz Pariza, 23. maja, uputio jednu predstavku predsedniku Skupštine Ribaru, u nadi da će ovaj naći načina „da sistematskim postupcima moga brata jednom učini kraj“; ponavljao je svoje ranije zahteve, a u znak protesta što mu se ne daje komanda u vojsci, podneo je ostavku na svoj oficirski čin; obavestio je predsednika Skupštine da će doći u Beograd „posle svečanosti“, tj. kraljeve svadbe.
Milan Antić, koji je tada radio u političkom odeljenju Ministarstva inostranih dela i kod koga je kraljević često navraćao, stekao je utisak da će borbu protiv svoga brata „voditi do kraja“:
„Za njega ne postoji ni kralj, ni monarh, ni narod, ni država, za njega postoji samo brat i njegova mržnja prema bratu. Sa takvim koncepcijama sasvim je prirodno, što kraljević žali za minulim ratovima, u kojima nije pokazao vojničkog genija, jer mu navodno, prilika nije data, kako veli“.
Vlada u Beogradu dugo ništa nije preduzimala, bojeći se da u vreme kraljeve svadbe, za koju su pokazivale interesovanje mnoge evropske zemlje, nekim svojim potezom ne pogorša stvar, što bi moglo da naškodi ugledu dinastije.
Došlo se dotle da su i malobrojni republikanci u Srbiji, inače naklonjeni princu Đorđu, pokazivali svoju „zabrinutost“ za sudbinu monarhije. Oni su intrigirali da odugovlačenje rešavanja pitanja princa Đorđa nije ništa drugo nego Pašićeva osveta kralju što ga on nije imenovao za predsednika prve jugoslovenske vlade: „Sve što on sada čini i što nesumnjivo podriva i monarhistički sistem vladavine i ugled, nije drugo, nego jedna prefinjena osveta. G. Pašić, veruje se, pušta krunu i monarhiju niz vodu, da bi se naplatio za uvredu nanesenu mu, kad su se njegove državničke akcije nešto malo kotirale na političkoj berzi Evrope“.
Kada su neki beogradski listovi počeli da prenose i vesti o nervnom oboljenju princa Đorđa, sa komentarima za i protiv, vlada, iako je bila upoznata sa nalazom lekara, to je odlučno demantovala.
Iz kabineta predsednika vlade, 25. juna objavljeno je ovo saopštenje: „Od pre izvesnog vremena u jednom delu naše štampe ličnost kraljevića Đorđa tretira se na jedan nedostojan način. Ovakav način pisanja o članu vladalačkog doma, hudi, koliko ugledu same dinastije u zemlji, još više samoj državi u stranom političkom svetu. U prilikama, kao danas, kad smo skoro sa svih strana okruženi nelojalnim susedima, koji vrlo često i sami stvaraju vesti o nesređenosti i razmiricama u zemlji, ova pojava neće ostati i bez štete po nas.“ Stoga se tražilo da se svaka dalja rasprava prekine i da se, ako ima zakonskih mogućnosti, listovi koji objavljuju takve vesti krivično gone.
Dok se Pašić još premišljao šta da se preduzme, Đorđe je i njemu uputio jedno uvredljivo pismo, u kojem je izražavao svoj „duboki prezir“; kao razlog svome ogorčenju naveo je prezaduženost, a novac je morao da pozajmljuje i od njegovog sina Rada, „tog opasnog aferaša“.
U leto 1922, glavni zahtevi princa Đorđa ticali su se ponajviše novca, odnosno povećanja njegove apanaže.
Još zakonom od 15. maja 1911, deci kralja Petra određena je apanaža „da bi mogli dostojno odgovarati dužnostima svog visokog položaja i voditi svoju kuću“, i to: prestolonasledniku Aleksandru do stupanja na presto 120.000 dinara godišnje; kraljeviću Đorđu 60.000 dinara godišnje i princezi Jeleni, do udaje 60.000 dinara godišnje.
Od tada se dugo vremena ništa nije menjalo, osim što je princeza Jelena, udajom izgubila pravo na apanažu. Iako je kralju Aleksandru trebalo povećati apanažu već po stupanju na presto 1921. godine, to je učinjeno tek u aprilu 1922, kada je donet zakon o kraljevoj civilnoj listi. Ona je utvrđena na 24 miliona godišnje, s tim da se od te sume jedna četvrtina obračunava u francuskim francima.
Pri utvrđivanju civilne liste svakako se najviše imalo u vidu da se kralj nalazi pred ženidbom i proširenjem svoje porodice. Međutim, moralo se voditi računa i o povećanju prinadležnosti kraljeviću Đorđu. Čim mu je utvrđena civilna lista, kralj je izrazio gotovost da se iz civilne liste isplaćuje njegovom bratu 600.000 dinara godišnje kad stanuje u zemlji ili 365.000 franaka kad stanuje u inostranstvu, s tim da i dalje prima redovno svoju apanažu, koja zakonom treba još i da se poveća.
Iz predstavki koje je Đorđe iz Pariza upućivao vladi, videlo se da su njegovi apetiti daleko veći. Žalio se da je prezadužen, te jedna trećina njegove mesečne apanaže ide na otplatu dugova još iz vremena rata, a da su preostala sredstva nedovoljna da vodi život dostojan člana kraljevskog doma.
Prema njegovoj izjavi, još iz 1911. ostao mu je dug Francusko-srpskoj banci u iznosu od 181.000 dinara u zlatu; 1916. godine zadužio se kod Mihaila Pupina 10.000 dolara, i taj dug isplaćen je Pupinovoj kćerki tek 1938. godine.

SPRDANJE U NOVINAMA
ĐORĐEVA pisma objavljivana su u beogradskim listovima, a njemu je taj neočekivani publicitet veoma godio, i pokazivao je najveću radoznalost na kakav će odjek naići u javnosti ti novinski tekstovi. Svome prijatelju Mihailu Petroviću pisao je da njegov novi odgovor koji će uputiti svome bratu „treba da bude cinički napisan et la radicaliser. Treba u tom novom aktu da se sprdam i da ih čikam.“
(Nastaviće se)