Cenzori brane presto

 MINISTARSKI savet je posle sastanka konstatovao da je kraljević Đorđe ostao pri svom ranijem držanju, odlučno je protivan poštovanju Dvorskog statuta, iako mu je skrenuta pažnja da je on kao član kraljevskog doma i sam potpisao statut, čime se obavezao da će poštovati sve njegove odredbe.
Već ranije iz vladinih krugova došlo je obaveštenje da određivanje Niša za mesto stanovanja ne znači nikakvu kaznu. Kraljevom odlukom određuje se mesto stanovanja za sve članove kraljevskog doma. Stan u Nišu bila bi rezidencija kraljevića Đorđa. Kralj nije bio voljan da svoga brata kažnjava i uvek je izražavao želju da se njegovo pitanje reši.
Svi napori članova vlade da se princ Đorđe nagovori da ispoštuje odredbe Dvorskog statuta i jedno vreme provede u Nišu ostali su uzaludni. Kada mu je ministar Ninčić skrenuo pažnju na to da se zbog njegove upornosti i nediscipline u stranoj štampi šire glasovi o nekoj revoluciji u Beogradu, Đorđe je mirno odgovorio: "Šta sam ja tu kriv!"
Nešto slično napisao je i Pašiću 16. oktobra: "Primam k znanju saopštenje da će Dvorski savet rešavati o mojoj stvari... Odbijam od sebe svaku odgovornost za posledice u slučaju ako budem doveden u položaj da se moram braniti od neustavnih postupaka."
U svom odgovoru Pašić je, u ime vlade tražio od Đorđa da prestane s iznošenjem neistina; obavestio ga je da je vlada zahtevala saziv Dvorskog saveta i da će se Savet uskoro sastati i doneti definitivne odluke.
Moglo se i očekivati da će se postupci princa Đorđa, upravljeni protiv svoga brata, inače vladara jedne zemlje, politizovati. On je i sam davao povoda političkim manipulacijama time što je uvek tražio podršku od ljudi za koje je verovao da su trenutno neraspoloženi prema njegovom bratu.
Razdor u kraljevskom domu, koji je najviše došao do izražaja tokom 1922. godine, mogla je da koristi pre svega hrvatska opozicija, a zatim i srpski republikanci. Stranke Hrvatskog bloka smatrale su da će taj razdor doprineti umanjenju ugleda vladaoca, koga one inače ne priznaju, da će izazvati međustranačku borbu, pre svega u Srbiji i tako i njima stvoriti mogućnost da se približe ostvarenju svojih političkih ciljeva. Prvaci nekih organizacija Radićeve Hrvatske seljačke stranke u okolini Našica govorili su da će se u Jugoslaviji osnovati savez manjih republika, a predsednik tog saveza bi mogao biti princ Đorđe.
U inostranstvu su se aktivnostima princa Đorđa pridavali politički ciljevi i namera da preotme presto. Naročito je za takvu mogućnost bila zabrinuta Rumunija, čija je princeza odskora postala jugoslovenska kraljica. Njen ministar inostranih poslova Duka skretao je pažnju na to da se u telegramima koje dobija sa raznih strana potvrđuju vesti o nemirima u Jugoslaviji, o revolucionarnom pokretu u korist princa Đorđa.
Glavni đeneralštab obavestio je kralja da će na položaj ministra spoljnih poslova Mađarske doći Fridrih, koji ima nameru da stupi u kontakt s princem Đorđem, u nameri da ga prizna za legitimnog kralja. Nada se da će to izazvati građanski rat u Jugoslaviji, u koji će se, iz sopstvenih interesa, umešati i Italija.
Politizacija slučaja princa Đorđa, bez obzira na sva preterivanja i dramatizovanje, primorala je Pašićevu vladu da preduzima mere da se taj slučaj već jednom okonča. Uostalom, kakva je ta zemlja koja bi dozvolila da se ime njenog vladara toliko dugo povlači po novinama s pogrdnim kvalifikacijama? Time se rušio ne samo ugled dinastije već i same države.
Vlada je stoga već krajem oktobra i početkom novembra počela nervozno da reaguje, zabranjujući listove u kojima su objavljivana pisma i članci o princu Đorđu, oslanjajući se na zakonske propise da se njima "nanosi uvreda i ruši ugled Kralja".
U isto vreme, na osnovu odluke vlade od 6. oktobra, ministar unutrašnjih dela Kosta Timotijević prikupljao je podatke o držanju kraljevića Đorđa da bi sav taj materijal bio podnet Krunskom savetu i poslužio za raspravu i odlučivanje. Ministar je povereni zadatak obavio već 1. novembra i prikupljenu dokumentaciju najpre je podneo na uvid vladi, a i sam je dao svoju ocenu njene sadržine:
"Iz ovih izjava i saslušanja, da ih ne bih svako posebice citirao, vidi se i potvrđuje da je Nj. V. Kraljević Đorđe: samovoljan, nasrtljiv, uporan, tvrdoglav i svirep do sadizma, uvek gotov da udari nizašta potčinjenog, u psovkama prostačkim obilan, u novčanim stvarima lakomislen i nehatan, čovek koji ume da omrzne i mrzi, koji ne preza od skandala, i koji se kaje za ostavku na prestolonasleđe sa željom da se to, bez obzira na sredstva, nekako i povrati. Uz sve to, vidi se još da je bolestan i sa raslabljenim živcima i sa svakojakim neobičnim navikama i ponašanjima."

SLUTILI ZAVERU
JOŠ 1919. godine, za vreme boravka u Parizu, kad je čuo da regent nije prihvatio Pašića za predsednika vlade, Đorđe mu se toliko približio da je to svakome padalo u oči. "Ne razdvaja se od njega i njegovog sina", zapisao je Jovanović Pižon reči kneza Pavla.
Tražio je društvo oficira, bivših crnorukaca, ili pristalica crnogorskog kralja Nikole i odmah bi se posle takvog druženja moglo posumnjati u mogućnost zavere.
(Nastaviće se)