Sluti zaveru vlasti

 BRITANSKI poslanik je u svom izveštaju naveo da je princ Đorđe otputovao iz Srbije, verovatno uz naknadu od 1.000 francuskih franaka, koja mu je ponuđena uz njegovu zakonitu apanažu. Ministarstvo finansija obavestilo je 20. 12. 1922. upravu Dvora da je izdalo nalog da se poslanstvu u Parizu telegrafski uplati suma od 12.000 franaka na ime apanaže princu Đorđu.
Sa strepnjom se očekivalo kako će se Đorđe ponašati kad bude u inostranstvu. U narodu se kaže „daleko od očiju, daleko od srca“, a šta tek da se pomisli za čoveka čiji su postupci bili toliko abnormalni. I te strepnje su se brzo obistinile. Pošto je već početkom januara 1923. zatražio preko advokata da odmah primi deo svog nasledstva u novcu, kao i akcije i novčane papire u stranim bankama, ušančio se u Parizu i više nije pominjao svoje planove da ode u Ameriku. Odatle je puštao svoje prve glasove da se kaje što je uputio ono svoje pokajničko pismo i da poriče sve što je rekao.
Svom prijatelju Nikoli Jeremiću pisao je da su ga „formalno otrovali“ da bi slomili njegovu „gvozdenu volju“ i tada su „iznudili ono što znate, jer su nekome ti računi bili potrebni“.
U svojim memoarima Đorđe je kasnije potanko opisao kako je „otrovan“ i kako je došlo do toga da je on potpisao ono „iznuđeno“ pismo:
Uoči zasedanja Krunskog saveta pozvan je na večeru kod Pašića, a posle te večere tokom noći osetio je jako srčano i nervno uznemirenje, što su i lekari utvrdili. Bio je uveren da je njegovo psihičko „i nervno rastrojstvo“ posledica trovanja, da je to bio pakleni plan lukavog političara Pašića, s namerom da iskoristi borbu između njega i Aleksandra i najpre svrši s njim, a onda, tokom razvoja događaja, i sa samim Aleksandrom. U takvom psihičkom stanju, prozrevši Pašićevu igru, koja je pogađala koliko njega, toliko i samog Aleksandra, on je napisao pismo svome bratu da je bolestan i da u svemu priznaje Dvorski statut.
Pašić, koji je došao kod njega, tražio je da potpiše tekst jednog drugog pisma, u kojem priznaje svoje greške i kaje se zbog njih. Pošto je on to uporno odbijao, došao je Spalajković i insistirao je na tome: „Ne znajući gotovo ni gde sam, ni šta se sa mnom zbiva, prihvatio sam mahinalno pero, koje mi je pružio Spalajković... nemajući snage ni da pročitam ono što mi je podneseno, stavio sam na hartiju nekoliko reči i svoj potpis, i odmah klonuo na uzglavlje. Bio sam u takvom stanju da nisam bio svestan onoga što činim...
Profesor (Petrović) mi je docnije pričao da je Spalajković i glasno pročitao to pismo, pre nego što sam ga potpisao, ali je to učinio na takav način kao da me u poslednjem trenutku spasava od smrti, te ni profesor, obično uvek staložen i pribran, nije imao prosto volje da reaguje“ (Đorđe Karađorđević, Istina o mome životu, Beograd 1969).
Veoma mu je bilo stalo da kategorički izjavi da je ono pismo „iznuđeno“ nekakvim pritiskom, da je ono rezultat „nečuvene malverzacije“ i da se ono ni u kom slučaju ne može smatrati njegovim. Jer, kud bi on priznao u pismu da je ranije iznosio neistine, „kad on dobro zna da je sve što je izneo doslovce prava istina“. Za sve to je opet okrivio svoga brata: „Jaz između nas dvojice postaje sve dublji. Posle svega šta je sa mnom činjeno, zar da mi se ne prizna pravo da se branim i razračunavam sa onima koji ovako bezobzirno udaraju na moj život.“
Bio je obuzet strahom da su se svi zaverili protiv njega, da ga gone, a pokazivao je i odlučnost da se svima njima odlučno suprotstavi. Nameravao je da kupi kuću u Beogradu, pa je pisao svome prijatelju Mihailu Petroviću da „treba biti vrlo diskretan jer će, naročito A.(leksandar) i Pašić učiniti sve da mi onemoguće da živim u Beogradu... Ubeđen sam da nas prate i načuli su da kuću tražim i zato će grozno da smetaju“.
Zatim je pretio da će kad dođe u Beograd slučaj sa pismom „demantovati i javno napasti Pašića, a ne onog šmokljana“ (Spalajkovića). U isto vreme nije ga napuštala opsesija o pretenzijama na presto, interesujući se da li će iz braka Aleksandra i Marije biti potomstva: „Pitajte koga pouzdanog, da li je Kraljica trudna.“
Kada je izgubio svaku nadu, rođenjem prestolonaslednika Petra, Đorđe se sve više povlačio u sebe, razdražen i zaplašen. Taj bolesni strah prenosio je i na svog jedinog prijatelja Mihaila Petrovića, savetujući ga da se dobro čuva, jer može da bude napadnut od nekog iz okoline Pašića i Aleksandra, ili otrovan drogom. Nabavio je za njega jedan američki revolver i poslao mu ga s uputstvima kako da ga puni i upotrebljava u slučaju odbrane od napada.
Velika ljubav koju je pokazivao princ Đorđe prema Mihailu Petroviću bila je za mnoge neobična i čudna. On, koji nije mario za svog oca, iz dna duše mrzeo je svoga brata i sestru, sva svoja pozitivna osećanja i naklonost usmerio je prema ovom čoveku. Veliki srpski matematičar bio je okoreli neženja i to nije bilo ništa neobično, jer su i neki drugi poznati naučnici u to vreme (akademici Jovan Žujović, Slobodan Jovanović, Ljuba Stojanović) izbegavali bračne veze.
Zapaženo je da i Đorđe još od mladosti nije pokazivao nikakvo interesovanje za žene, ispoljavao je prema njima samo grubost, ćudljivost i razdražljivost, govorio je i o pristojnim i lepim ženama da su „akrepi“.

PRIJATELJSTVO SA PROFESOROM
PRIJATELJSTVO sa Mihailom Petrovićem Đorđe je započeo još u mladosti, kad mu je ovaj bio profesor matematike. Druženje se zatim nastavilo u prirodi, jer je Mihailo Petrović bio strastan sportski ribolovac (otuda mu i nadimak „Mika Alas“). Zajedno su odlazili u ribolov, obično na Adu Ciganliju, zatim čamcem Savom i Dunavom na pogodna mesta za pecanje, logorovali su.
Nastaviće se