Prijemni za Evropu

 NI devet godina posle petooktobarskih promena 2000. godine, zakon o restituciji, jedan od uslova za ulazak Srbije u EU, nije donesen, a naslednici imovine otete posle Drugog svetskog rata i dalje ne znaju da li ći im vlasništvo biti vraćeno ili će završiti sa državnim obveznicama.
Republika Srbija i Federacija Bosne i Hercegovine su jedine ekskomunističke zemlje koje nemaju zakon o restituciji. Taj zakon u Srbiji čeka da ga donese novi parlament, dok je on u BiH navodno donet, ali kao da i nije jer ne živi u praksi!
Mreža za restituciju zahteva od države da što pre donese zakon o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom. Time bi se sprečila nova špekulacija, odnosno prodaja, ali i višegodišnje izdavanje u zakup nekretnina koje su predmet restitucije. Inače oko 140.000 vlasnika i naslednika traži od države da im se imovina oteta posle Drugog svetskog rata vrati.
ViŠe od šest decenija vlasnici nacionalizovane imovine čekaju pravdu. Do sada su uvek čekali da im neka nova vlast vrati vile, kuće, imanja... Nadali su se da će i Srbija koja, kako se ističe, ide ubrzano ka Evropskoj uniji, doneti zakon o restituciji. Posebno zato što su to učinile sve okolne zemlje.
Prema informaciji iz Vlade Srbije (20. novembra 2006. godine) bio je završen Nacrt zakona o denacionalizaciji, a autor je bio dr Milan Parivodić. Rasprava se očekivala posle toga na prvom zasedanju novog saziva Skupštine Srbije. Do toga nikad nije došlo!
Osnovni model na kome se zasniva zakon o restituciji je vraćanje oduzete imovine u svim slučajevima, gde je to moguće. Kako piše u Nacrtu zakona, to je najpravičniji i ujedno najjeftiniji način da se obeštete pravi vlasnici. Imovina, koja bi najpre mogla biti vraćena prirodnom restitucijom, podrazumeva restorane, manja preduzeća i radnje, koje su u vlasništvu opština, i date su u zakup. Prilikom vraćanja poseban problem su letnjikovci, kao i reprezentativne građevine u gradovima.
Tako na primer, rezidencijalne objekte u elitnom beogradskom kvartu Dedinje, koje su komunističke vlasti konfiskovale pre šest decenija za potrebe svojih funkcionera i danas koriste aktuelni političari i diplomatski kor.
Osim troškova, država od ovog velikog posla, koji je veoma komplikovan i podrazumeva zadovoljenje istorijskih prava izvornih vlasnika, očekuje i brojne koristi. Restitucija imovine će povoljno uticati na rešavanje, pre svega, ekonomskih problema. Tako na primer, samo od osnovnog poreza na imovinu opštine bi imale deset puta veće prihode nego sada, od zakupa istih objekata. Ovo pitanje od velikog političkog i državnog značaja je uslov za konačno sređivanje zemljišnih knjiga i jasne vlasničke odnose, što je jedan od ključnih zahteva stranih investitora.
U tom smislu sugestije Vladi Srbije (neposredno pred završetak Nacrta zakona za vreme vlade dr Vojislava Koštunice) uputio je i tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt. On je istakao da bez ekonomskog napretka nema smisla govoriti o vezama Srbije sa EU i SAD, poručivši da je restitucija u tome veoma važno pitanje, te da taj proces treba izvršiti na pošten i pravičan način. Tad je jasno stavljeno do znanja premijeru Vojislavu Koštunici, da sve dok se taj problem ne reši - teško da će Srbija postati članica EU.
Kada zakon u Skupštini Srbije bude usvojen, država će morati da vrati oduzetu imovinu. Budući da je oko 90 odsto od ukupno oduzete imovine baš u njenim rukama, mnogi se nadaju da joj to neće biti teško. Jer, kako je jedna država oduzela, tako druga, po istom kriterijumu, može i da vrati. Da li će država zaista ispraviti nepravdu i svima pošteno vratiti imovinu?
Sve do 1944. preko 90 odsto imovine u Srbiji bilo je u privatnom vlasništvu, da bi 23. avgusta 1945. godine donošenjem Zakona o agrarnoj reformi bila oduzeta imovina veleposednika. Prema popisu Kraljevine Jugoslavije iz 1931, takvih gazdinstava u Srbiji bilo je 49.314. Posle ovog zakona doneta su i druga zakonska rešenja kada je proces nastavljen, a među njima je Zakon o konfiskaciji imovine i Zakon o nacionalizaciji čijom je primenom u državne ruke prešlo 4.257 fabrika, vlasništvo državljana Jugoslavije. Novim Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. podržavljeno je i celokupno građevinsko zemljište.
U predizbornim kampanjama mnoge stranke su obećavale donošenje zakona o restituciji. Ali, ni posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine ništa se nije desilo. Sad u 2010. godini, ponovo stiže obećanje da je Nacrt zakona o restituciji pripremljen i da će stići u Narodnu skupštinu Republike Srbije!?
Odmah posle demokratskih promena trebalo je prvo doneti zakon o restituciji, pa krenuti u privatizaciju.

BUGARSKO ISKUSTVO
Bugarska je, s pet puta nižim bruto nacionalnim dohotkom 1992. godine donela zakon o restituciji s rokom prijavljivanja od šest meseci i uglavnom u naturi vratila imovinu. Prema podacima Mreže za restituciju, u Srbiji postoji oko 1,3 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta (ukupno imamo 4,1 miliona hektara obradivih površina) koje će biti predmet restitucije. Tome treba dodati i oko milion kvadratnih metara prostora i oko 12.000 stanova.
Nastaviće se