Plug niko ne traži

 U Vladi Srbije ističu da će gde god to bude moguće vratiti ono što je oduzeto. U Mreži za restituciju (udruženje građana kojima je oduzeta imovina) nadaju se da to neće biti problem, jer je oko 90 odsto te imovine baš u rukama države. Naravno, ako država to pitanje reši na pravedan način. Jer, kako je država uzela, tako može i da vrati. Jednoobrazno, bez izuzetaka i po istim kriterijumima. Ni za preostalih 10 odsto ne bi trebalo da bude problema. Reč je uglavnom o nacionalizovanim stanovima koji su u međuvremenu promenili vlasnika.
Oni koji su poštujući zakon otkupili stanove, neće na ulicu, dok će raniji vlasnici biti obeštećeni. Pošteno, kažu, jer se iz jedne ne može ići u drugu nepravdu. Da li će se pošteno završiti ova višedecenijska priča, ipak nije izvesno. Većina onih koji s nestrpljenjem čekaju njen kraj - veruje da neće.
Nekadašnji gradonačelnik Beograda Milan St. Protić, čiji su preci učestvovali u političkom životu Srbije više od 200 godina i ostavili potomstvu u nasledstvo mnogobrojne vile i imanja u Beogradu, krajnji je pesimista.
"Ne verujem da ćemo ući u kuće koje su nam preci ostavili. Ova vlast nije rešena da to pitanje skine s dnevnog reda i ispravi nepravde koje je država počinila. Da su ozbiljni u namerama, oni bi doneli zakon o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom. Time bi se odmah sprečila prodaja ili izdavanje u višegodišnji zakup nepokretnosti koje će biti predmet restitucije", navodi Protić.
Na listi oduzete imovine porodice Protić je zgrada američke ambasade u Beogradu, na koju više naslednika polaže pravo.
"Pitam se zašto se svi odmah uhvate za zgradu ambasade, ljuti se Protić, kada je to samo jedan deo imovine koja nam je oduzeta. Meni je mnogo značajnija kuća u Užičkoj 16/a, koja je po kvadraturi manja od američke ambasade. Sazidana je 1935. godine, i u odnosu na druge vile bila je mala, 220 kvadrata, ali sa lepim i velikim placem. Ne znam ko danas stanuje u njoj i kako je do nje došao."
U predizbornim kampanjama mnoge stranke su obećavale donošenje zakona o restituciji. To se i sad dešava, pa bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije Milan Parivodić ističe da je prvi nacrt zakona o denacionalizaciji završen dok je on bio član Vlade Srbije te da je bio spreman za usvajanje na prvom zasedanju novog saziva Skupštine Srbije već u 2007. godini. Međutim, do toga još nije došlo! Po njegovim rečima, osnovni model na kojem je zakon trebalo da se zasnuje je vraćanje oduzete imovine, jer je to najpravičniji i najjeftiniji način.
Parivodić ističe da je tek usvajanjem novog ustava omogućeno da proces bude nesmetano završen. On ukazuje da je namera da zakon omogući da se denacionalizacijom, koja je veoma komplikovan proces, zadovolje istorijska prava izvornih vlasnika, onih koji su stekli prava na imovinu ranijim zakonima, uz očuvanje makroekonomske stabilnosti zemlje. Kako je u vreme vlade dr Vojislava Koštunice najavljeno, ubrzo je trebalo da se formira i agencija za restituciju, pa je čak rečeno da će njen direktor navodno biti advokat Vladimir Todorović.
Budući zakon o restituciji, čiji je nacrt uradio dok je bio u vlasti, Parivodić ocenjuje kao kvalitetan proces privatizacije državne imovine, uz naglasak da je logično da se počne sa prirodnom restitucijom, odnosno vraćanjem same stvari ili alternativne stvari iste vrste koja je nacionalizovana tamo gde god je to moguće. On navodi da nema razloga da se ne počne odmah po usvajanju zakona sa vraćanjem poslovnog prostora koji je u vlasništvu opština.
Posle usvajanja zakona o evidenciji nacionalizovane imovine i njenog evidentiranja, zakonom o opštoj restituciji će se stvoriti uslovi za puno poštovanje prava privatne svojine, što je od velikog državnog, građanskog i političkog značaja.
Popisom nacionalizovane imovine stvaraju se uslovi da se što preciznije proceni vrednost imovine koja ja predmet restitucije i tačno utvrde obaveze države, što je posebno važno kada se stvaraju finansijske obaveze države. Direkciji za imovinu podneto je oko 300.000 prijava za denacionalizaciju (u jednom podnetom zahtevu ima više onih kojima imovina pripada), ali je nastalo pravo "gušenje" od velikog broja predmeta, pa će Vlada dodatno angažovati jedan broj ljudi kako bi posao evidencije blagovremeno i kvalitetno bio obavljen.
U navedenoj brojci podnetih prijava puno je i dupliranih, jer je više naslednika prijavilo kompletnu imovinu iako polaže pravo samo na deo nacionalizovane imovine, koju bi nasledio da nije nacionalizovana. Pokretne stvari kao što su plugovi, vršalice, stada ovaca, ne mogu biti predmet restitucije, objašnjava Parivodić.
On još dodaje da je neophodno doneti i zakon o obustavi prodaje nacionalizovane imovine, kako se ne bi stvorili uslovi za povratak u pređašnje stanje po pitanju vlasničke strukture. Takođe kaže da će iz Privatizacionog fonda morati da se namire savesni vlasnici, koji su u skladu sa važećim zakonima i po predviđenoj proceduri kupili, odnosno postali vlasnici takve imovine.

PODACI JOŠ TAJNA
ZASAD niko ne izlazi s podacima koliko uopšte vredi imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata. U javnosti su se pojavljivale razne procene i kreću se od 960 miliona dolara do nerealnih 200 milijardi evra. Nerealne zbog toga što imovina koja je u vlasništvu države nije u prometu, pa se i ne zna njena tržišna vrednost. Ako i kada dođe do njenog vraćanja vlasnici će gde god je to moguće tražiti u naturi, odnosno fizičkim putem, a to će se obavljati vansudskim poravnanjem između države i ranijih vlasnika.
Nastaviće se