Unucima milijardu dolara

 SRBIJA se neće naći ni u predvorju Evropske unije ako ne vrati imovinu koju su posleratne vlasti otele nacionalizacijom. Kako ističe beogradski advokat Tihomir Konstantinović, koji je još 1998. godine prvi podneo zahtev tadašnjoj Saveznoj skupštini, krajnje je vreme da se Srbija ovom pitanju posveti ozbiljno.
„Nije dobro što država nije prihvatila inicijativu da se zabrani promet nepokretnosti koje su nacionalizovane i konfiskovane. Ne samo da to pitanje nije bilo rešeno u Miloševićevo vreme, već ni posle 5. oktobra 2000. godine nije došlo do radikalnijeg pristupa celoj priči“, navodi Konstantinović.
On još ističe da se privatizuju velika preduzeća i fabrike, kao i vile na Dedinju koje su otkupljene za nekoliko stotina maraka, a sad se prodaju za nekoliko miliona evra.
„Kada sam počeo javno da govorim o povratku nacionalizovane imovine, kontaktirao sam i dr Vojislava Koštunicu, u tom trenutku lidera opozicione stranke, koja je u svom programu imala problem denacionalizacije. U celoj ideji su značajno mesto zauzeli elitni pravnici poput profesora Miodraga Orlića i Dragora Hibera sa Pravnog fakulteta u Beogradu.
Međutim, i pored obećanja, koja i sad stižu od aktuelnih vlasti, značajnijih promena nema. I sad je moguće vratiti zgrade koje su očuvane. Bivšim vlasnicima čija su zdanja srušena treba isplatiti zadovoljenje po tržišnoj vrednosti. Štaviše, formalno-pravno gledajući, bivši-budući vlasnici bi imali pravo i na finansijsku nadoknadu za dugogodišnje nekorišćenje svoje imovine.
„Davno je završeno i prijavljivanje oduzete imovine. Bilo je obećano da će se zakon doneti do kraja 2006. godine, ali je to izostalo. Zatim se tvrdilo da će to biti rešeno na prvom zasedanju novog parlamenta u 2007. godini. Govoreno je, i budući zakon će imati nedostatke, ali je i tako bolje nego bez njega, navodi Konstantinović. Ali, zakon nije donet ni do početka 2010. godine. Mnogi će imati teškoće prilikom pribavljanja dokumenata o nacionalizaciji, tako da će biti primorani da tuže državu radi utvrđivanja svojih prava“.
Sad je izvesno da će se mnogi naši sugrađani odlučiti da podnesu tužbe Međunarodnom sudu u Strazburu. To će verovatno uraditi vlasnici ili njihovi pravni sledbenici kada se radi o velikoj imovini, poput fabrika ili velikih preduzeća.
Za vreme priprema budućeg zakona, koji još ima to ime, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije dr Miroljub Labus je istakao da prema „najkonzervativnijim procenama“ vrednost oduzete imovine iznosi oko 60 milijardi dolara, što je triput više od tadašnjeg godišnjeg društvenog proizvoda Srbije.
Poslednji rok za podnošenje prijava za povraćaj nacionalizovane imovine bio je 30. jun 2006. godine. Do tog dana ispred zgrade Republičke direkcije za imovinu vladale su neopisive gužve jer su građani, po običaju, čekali poslednji trenutak za prijavljivanje, iako su na raspolaganju imali 11 meseci.
Građani su kao oduzetu imovinu prijavljivali poslovne zgrade, salaše, delove kuća i stanova, fabrike, ciglane, magacine, garaže, hotele, rudnike, štamparije, ugostiteljske objekte... Kao najčešći osnov prijavljivanja javlja se nacionalizacija (29 odsto), konfiskacija (25 odsto), agrarna reforma (24 odsto), eksproprijacija (10 odsto)...
Već u prvim danima je utvrđeno da je prijavljeno 420 miliona kvadratnih metara poljoprivrednog zemljišta! Prijavljivani su i stoka, prevozna sredstva, umetnička dela, nakit, obveznice, hartije od vrednosti... U više od 90 odsto slučajeva podnosioci su bili fizička lica.
Među građanima koji su podnosili prijave bilo je i oko 250 stranaca, uglavnom potomaka vlasnika koji su emigrirali, najviše iz Australije, Kanade, SAD, Francuske. Dešavalo se i da se za istu imovinu prijavi po nekoliko naslednika, troje, petoro, petnaestero. Evidentirana je i prijava sa 245 podnosilaca, a svima je izdata samo jedna potvrda.
Da li će država zaista ispraviti nepravdu i svima pošteno vratiti oduzetu imovinu? Recimo naslednicima u to vreme najbogatijih srpskih porodica Savčić i Acović, koji danas potražuju od države 119 nekretnina? Procena je da vrednost samo njihove imovine iznosi milijardu dolara. Naslednici te dve porodice, koje su se posle Drugog svetskog rata orodile ukrupnjavajući bogatstvo, traže kuće, vile u strogom centru Beograda, nekoliko rudnika, među kojima i „Obilić’’ na Kosovu, dve banje, Ribarsku i Koviljaču, a među reprezentativnim objektima i vilu u Užičkoj 15! To je zdanje u kome je krojena novija istorija Srbije. Vila u kojoj su živeli Jovanka i Josip Broz, a zatim Slobodan Milošević i Mirjana Marković.
Ta kuća, koju je 1934. godine na placu od 10.780 kvadrata sagradio inženjer građevine Aleksandar Acović, bila je, kažu, jedna od najlepših u Srbiji. Nije slučajno što se u nju 1941. godine uselio civilni komandant Srbije Franc Nojhauzer, da bi je posle nekoliko meseci zaposeo feldmaršal Aleksandar Ler. Nekoliko meseci pred oslobođenje Beograda došao je s kamionima u koje je natovario nameštaj Acovića i odvezao ga u Nemačku.

“NARODNI NEPRIJATELjI“
PORED zakona o denacionalizaciji potrebno je doneti i zakon o rehabilitaciji. Poznato je da su mnogi posle okončanja rata 1945. godine bili proglašavani „narodnim neprijateljima“ - ili im je suđeno kao saradnicima okupatora. Neki od njih su streljani i bez sudske presude, a imovina im je konfiskovana. Predlog je da se svi sudski procesi obnove, jer bez validne sudske presude neće moći da bude vraćena imovina koja im je pripadala. Neke ličnosti su rehabilitovane, ali nema podataka za neke da im je imovina vraćena!

(Nastaviće se)