Traže polovinu Dedinja

 U NOĆI između 14. i 15. oktobra 1945. godine, vilu u Užičkoj 15 su oslobodili partizani Osme crnogorske brigade. Tito se u nju uselio, kako navodi istoričar Srboljub Petrović, već 23. oktobra iste godine. Najlepša vila Beograda nije se, međutim, svidela Jovanki Broz. Četiri godine kasnije naložila je da se rekonstruiše, da bi šezdesetih godina bila u potpunosti prepravljena.
Užička 15 primila je decembra 1997. godine nove stanare: Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković. U njoj su živeli sve dok NATO bomba nije uletela u spavaću sobu i razorila jedno krilo. Ranjena i osakaćena zgrada ostala je da čeka prave vlasnike kojima je obećanje o budućem zakonu podgrejalo nadu da će je i dobiti. Sve dok u vreme Vlade Vojislava Koštunice, nije odlučeno da se zdanje, umesto naslednicima, preda u nadležnost policije!
Kuća u Užičkoj 40 u Beogradu, u kojoj danas živi Ružica Đinđić, pre Drugog svetskog rata pripadala je češkom bankaru Bohuslavu Boukalu. Njegovi naslednici, unuci, Nina Fibigerova i Ivan Boukal iskoristili su pravnu mogućnost i podneli prijavu za evidentiranje oduzete imovine i čekaju dalju odluku baš kao i svi građani u Srbiji.
„Kao naslednici ostajemo pri našim legitimnim zahtevima i očekujemo da će se u budućnosti stvoriti uslovi da se pitanje restitucije reši kao i u svim drugim civilizovanim državama, uz maksimalnu zaštitu naših, i prava gospođe Ružice Đinđić koja sad u njoj živi“, naglašavaju u podnesku Boukalovi naslednici.
Među najbogatijim porodicama bili su i Veljkovići. Naslednici Bogdan i Katarina Veljković prijavili su Republičkoj direkciji za imovinu sve ono što im je oduzeto. Na listi je pivara kod Mostarske petlje, u kojoj su Veljkovići imali 50 odsto akcija, zatim zgrada Vračarske zadruge, gde se danas nalazi Turska ambasada, plac od 11,2 ara u Rajićevoj ulici, gde se nekada nalazio Veljkovićev hotel „Srpski kralj“. Njihov je i stari mlin kod „Bigza“ u Bulevaru Vojvode Mišića, zatim Paviljon Veljković u Birčaninovoj ulici, osam hektara vinograda u Smederevu, deset placeva u Beogradu, dva i po hektara zemlje u Paraćinu...
Prema zvaničnim podacima, 90 odsto potraživanja građana odnosi se na poljoprivredno i građevinsko zemljište. Ostatak su stanovi i poslovni prostor, s tim što se mali procenat odnosi i na fabrike, ciglane, hotele, štamparije, bioskope... Poseban problem su velelepne vile u prestižnom beogradskom kvartu - Dedinje, koje su komunističke vlasti konfiskovale pre više od pola veka za potrebe svojih funkcionera, ali i stranih diplomata.
Najpoznatiji vlasnici tih vila su članovi kraljevske porodice Karađorđević. Princeza Jelisaveta je podnela zahtev za povraćaj vile „Crnogorka“, koju je njen otac Knez Pavle kupio pre Drugog svetskog rata.
Pored toga na Dedinju su vile posedovali i bogataši, koji su između dva svetska rata došli u Srbiju iz drugih zemalja, najčešće iz Poljske i Češke. Neki od naslednika su već obeštećeni pre više decenija, na osnovu državnog sporazuma između Jugoslavije i Čehoslovačke.
Nada Bunjak, jedan od naslednika vile „Bunjak“ u Mataruškoj Banji, bila je veoma iznenađena kada je u novoj istoriji demokratske Srbije (posle 5. oktobra 2000. godine) otvorila novine i ugledala prospekt Agencije za privatizaciju gde je objavljena prodaja njene dedovine. Istu nevolju deli i Margita Miletić, jedan od naslednika vile „Tomović“ u Mataruškoj banji. Na ove vile pretenduju i neki strani državljani. Pojedini od njih bi želeli da, posle povraćaja imovine, investiraju u te lepe kuće.
Naslednik hotela „Prag“ u Beogradu Dimitrije Kostić takođe je pročitao u novinama da se priprema prodaja ovog hotela površine 2.744 kvadrata. On pretpostavlja da će hotel biti prodat poznatom kupcu i to po dosta nižoj ceni od prave vrednosti.
Mnogi naslednici koji potražuju svoju dedovinu, poput Nade Bunjak i Margite Miletić, strahuju da će njihova imovina biti privatizovana, budući da se uveliko priprema prodaja ovih nacionalizovanih vila u Mataruškoj Banji kao i hotela „Prag“ u Beogradu, koji ima jedinog pravnog naslednika Dimitrija Kostića.
Tako je Rade Šević iz Agencije za privatizaciju 2006. godine rekao da se privatizacija obavlja već pet godina, iako nije donet zakon o restituciji.
„Svim kupcima gde postoje stari vlasnici koji polažu pravo na imovinu, to predočavamo. Upoznamo kupca da postoji nekoliko vlasnika i da svi oni imaju pravo na imovinu koja im je nacionalizovana, ali da još nije donet zakon o restituciji. Mnogi kupci pristaju na tu soluciju i kupuju nekretnine bez znanja vlasnika. Ali, opet zavisi od slučaja do slučaja“, objašnjava Šević.
Zakon o privatizaciji je to pitanje regulisao na taj način što je formirao Fond za restituciju u koji se sliva deo novca od privatizacije, tako da će u određenim slučajevima stari vlasnici, odnosno njihovi naslednici biti obeštećeni.

“PUTNIK“ IPAK PRODAT
U okviru vlasništva Tanurdžićeve palate u Novom Sadu, nalazi se hotel „Putnik“, čiju privatizaciju osporava naslednik predratnog veleposednika Nikole Tanurdžića. Reč je o potomku čuvene porodice Dunđerski, u čijem je vlasništvu nekada bilo pola Vojvodine, a koji pokušava da povrati dedovinu. Hotel u samom centru Novog Sada sa površinom od oko 6.000 kvadratnih metara, na tržištu može postići značajnu cenu. Hotel „Putnik’’, iako ima titulare, ipak je - privatizovan! Pre toga je u požaru izgoreo. Sada se pominje da je njegovu privatizaciju finansirao Darko Šarić za kojim je raspisana poternica!
(Nastaviće se)