Vlast ne da dvorce

 NIKOLA Tanurdžić iz Novog Sada, naslednik dveju bogatih predratnih porodica, Tanurdžića i Dunđerskih, očekuje da će konačno posle šest decenija čekanja 2010. godine biti donet zakon o vraćanju neopravdano oduzete imovine. Međutim, unuk i jedan od naslednika predratnog vojvođanskog industrijalca i zemljoposednika Dunđerskog, Nikola, čekajući pravdu ističe da se priprema prodaja dvorca u Kulpinu iako je on od države tražio da se stavi zabrana na otuđenje nacionalizovane imovine sve do donošenja zakona o restituciji.
- Do sada je već, uprkos našim zahtevima da se hoteli ne prodaju ("Vojvodina'' i "Putnik'' u Novom Sadu) to ipak učinjeno i tek sad vidimo ko ih je i kakvim parama kupio. Sada su bacili oko i na dvorac u Kulpinu, i, po informacijama kojima se raspolaže, sprema se i njegova prodaja, što nikako nećemo dozvoliti, kaže Nikola!
Njegov pravni savetnik Stefan Samardžić objašnjava da je posle rehabilitacije Đoke Dunđerskog (2008. godine), stvoren pravni osnov da mu se konfiskovana imovina vrati. Pošto još nije donet zakon o restituciji, a Zakon o rehabilitaciji nije predvideo i vraćanje oduzete imovine zajedno s poništavanjem odluke, stvorio se pravni vakuum koji bi sada mogao biti i zloupotrebljen jer ne postoji mogućnost da se rehabilitaciona presuda realizuje. Zato je Nikolin cilj da se zaustavi prodaja ili privatizacija onog dela imovine Đoke Dunđerskog koji još nije promenio vlasnika i kojim još raspolaže država.
Nikolin deda i imenjak Nikola Tanurdžić, uspešni predratni novosadski privrednik i trgovac, mlad je otišao u Peštu i Beč, gde je radio kao obalski radnik. Posao ga je odveo kod čuvenog bečkog trgovca štofovima Hibera. On ga je imenovao za zastupnika za ceo Balkan, ali Tanurdžić je tu ponudu odbio. Vratio se kući i oženio Rakilom. Na licitaciji je kupio plac na kom se i danas nalazi Tanurdžićeva palata (gde se nalazi Vlada Vojvodine), podignuta 1934. godine prema nacrtima čuvenog arhitekte Đorđa Tabakovića, a kasnije je dozidan hotel "Reks'', posle oduzimanja nazvan "Putnik".
Nikola Tanurdžić bio je kraljevski dvorski liferant štofova, osnivač je i Trgovačkog fonda i Novosadske trgovačke omladine. Celokupna imovina mu je oduzeta 1948. godine, na osnovu zakona kojim su privatna preduzeća prešla u državnu svojinu.
Unuk Nikola Tanurdžić je s majčine strane naslednik i druge poznate vojvođanske porodice Dunđerskih. Jer, njegova majka, Nadežda, rođena Dunđerski, kći je Đoke Dunđerskog, jednog od najvećih predratnih industrijalaca i privrednika.
Đoka Dunđerski je upravljao velikim poljoprivrednim dobrima "Kamendin'' u okolini Novog Sada i nekadašnji "Buljkes'', današnji "Maglić''. Posedovao je i nekad čuvenu fabriku "Kulpin'' za konzerviranje i preradu voća i povrća sa svojih imanja. Imao je i hotel "Slobodu'' na glavnom gradskom trgu u Novom Sadu, današnjem Trgu slobode.
DunĐerski je 1946. godine osuđen za ekonomsku saradnju sa okupatorom, u postupku u kom nije ni saslušan niti on niti ijedan svedok odbrane, a kažnjen je kaznom prinudnog rada i konfiskacijom celokupne imovine. Skrhan nepravdom, umro je 1950. godine. Rehabilitovan je 2008. godine, čime je poništena njegova osuda i sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacijom imovine.
I Ivanka Alander, naslednica industrijalca Radomira Jokića, ogorčena je što već više decenija, a naročito poslednjih devet godina posle demokratskih promena i obećanja da će sve neopravdano oduzeto biti vraćeno, čeka da se donese dugo obećavani zakon o restituciji. U međuvremenu njihova imovina se rasprodaje.
Iako je jedini naslednik nekadašnje fabrike obuće "Boston'' u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu i skoro pet hektara zemlje u Rakovici, gde je sada fabrika "21. maj'', ona i njena porodica su do 2008. godine živeli kao podstanari. Na kraju je Ivanka ušla u porodičnu kuću uz fabriku, koja je tri godine bila napuštena i stecište narkomana.
Kada je završio gimnaziju Radomir Jokić je s nekoliko prijatelja otišao u Beč, gde su tovarili ugalj na železničkoj stanici. Kada su se vratili u Beograd, osnovali su na Bulevaru prvo fabriku za pravljenje šešira, a potom obuće. "Boston'' je postao najjača fabrika obuće na Balkanu. Jokić je hteo da otvori i fabriku u Šumadiji, ali čini se da ni tadašnja administracija nije zaostajala za današnjom, bar što se korupcije tiče. Vlada kralja Aleksandra ga je ucenjivala, tražili su mu više novca nego što je vredela fabrika na Bulevaru da bi mu dali dozvolu za gradnju pogona u Topoli. Iako je bio direktan potomak Karađorđevog buljubaše Petra Jokića, a Jokići i Karađorđevići su bili i u kumovskim vezama, dozvolu nije dobio!
Posle Drugog svetskog rata Jokićima je sve konfiskovano, kao i svima koji su poslovali ratnih godina. Ivanka Alander navodi da u Arhivu Srbije postoje dokumenti koji ukazuju da su svi koji su odbili da se povinuju naredbi da moraju da nastave posao bili poslati u logor na Banjici. Da bi preuzeli fabriku, ujake Ivanke Alander su zatvorili na 13 meseci, a kada su njihovi radnici počeli da se bune, odlučili su da ih pobiju. Sve to govori da su oni kao i više desetina hiljada pojedinaca danas u Srbiji samo vlasnici uspomena!      

POSED U KULPINU
DIREKTOR Poljoprivrednog muzeja u Kulpinu dr Jan Kišgeci objašnjava da su oni do sada uspešno štitili kulpinski posed u vreme tranzicije i privatizacije i uspeli da sačuvaju njegov status kao društvene, odnosno državne svojine. Međutim, ne isključuje mogućnost da postoji pretnja da se otuđe, odnosno, prodaju, pojedini delovi ovog poseda.

Nastaviće se