Koliko budžet podnese

 JEDINI zakon koji nisam uspeo da iznesem na Skupštinu tokom prvog trogodišnjeg ministarskog mandata je onaj o denacionalizaciji. Čak četiri puta je usvajanje zakona obustavljeno na samoj sednici Vlade - kaže bivši i sadašnji ministar u Vladi Srbije Božidar Đelić. Uvek bi se našao neki ministar ili neka interesna grupa koji bi gurali maksimalističke zahteve, dok bi drugi kočili. U pozadini je bilo ključno pitanje koliko "namučeni" srpski budžet može da podnese dodatni finansijski teret zarad ispravljanja te nepravde.
Po njegovim rečima, neprecizno se licitira sa punim brojem za obeštećenje od sedam do 10 milijardi evra. Neki čak pominju i deset pa i dvadeset puta veću sumu!? Ruku na srce, Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine određeno je da pet odsto sredstava od privatizacije ide u Fond za isplaćivanje osobama čija je imovina nacionalizovana, ali sakupljena suma u prvih pet godina primene Zakona nije bila ni 100 miliona evra. Najčešće se pominje iznos od 50 miliona evra, ako taj novac uopšte u ovoj krizi postoji?
Donet je Zakon o vraćanju imovine crkvama, ali ni tu se nije daleko otišlo. Nekima je vraćena imovina, ali je to mali broj verskih zajednica. Postavlja se pitanje zašto prvo crkve, a ne univerzitet ili građani? Zašto ne svi zajedno!? I još nešto, posle Drugog svetskog rata u reformama je oduzeta ogromna zadružna imovina. Ona je imala titulara, a danas je predmet privatizacije! Kako se može privatizovati ono što već ima vlasnika?
Kada je reč o nepravedno oduzetoj imovini, danas se često čuju pojmovi restitucija i denacionalizacija. Termin denacionalizacija je pogrešan, bolji izraz je restitucija ili ispravka nepravdi, odnosno obeštećenje onih kojima je oduzeta imovina i nije im plaćena fer cena za nju. Posle Drugog svetskog rata postojalo je više vidova oduzimanja imovine.
NACIONALIZACIJA, kojom su različitim zakonima prešla u državnu svojinu sva privatna privredna preduzeća, kreditna i osiguravajuća društva, rudnici, električne centrale... Do 1948. godine je završena nacionalizacija privrede. Nacionalizovana je i imovina stranih državljana. Tako su 1958. godine nacionalizovane i najmanje stambene zgrade, poslovne zgrade u privatnoj svojini gađana preko određenog zakonskog maksimuma.
KONFIKSACIJA predstavlja oduzimanje imovine osuđenog lica u korist države, a u Jugoslaviji se dešavala posle Drugog svetskog rata i bez vođenja krivičnog postupka. Odluke o konfiskaciji su donosili, pored sudova, i upravni organi. Josip Broz Tito je predložio i donet je Zakon kojim je zabranjena rehabilitacija svih koji su bili pravosnažno osuđeni. Potrebna je hitna dalja primena Zakona o rehabilitaciji donesenog 17. aprila 2006. godine.
EKSPROPRIJACIJA privatne imovine i pretvaranje u društvenu, u kojoj je od rata do 1989. godine zakon koristio termin pravične naknade, što ne znači ništa. U praksi su, oni kojima je zemlja ekspropisana često dobijali samo jedan odsto njene stvarne vrednosti.
Nacionalizacija na mala vrata - kroz pretvaranje zemljišta u gradsko građevinsko zemljište - rađena je sve do novembra 1995. godine.
Nacionalizovana državina - situacija kada je licu ostavljena svojina, ali je i nosilac stanarskog prava potpuno zaštićen od strane države. Takvi nosioci stanarskog prava su bili potpuno izjednačeni sa nosiocima stanarskog prava na stanovima u društvenoj svojini. Kada je donet zakon o otkupu stanova, 1990. godine, prihod od prodatih stanova trebalo je da opštine namenski potroše za nabavku stanova za raseljavanje nosilaca stanarskog prava u stanovima u privatnoj svojini. Zakon je produžavan, a inflacija je obezvredila fondove.
Danas bi trebalo rešiti problem bez stvaranja novih nepravdi. To znači da nijedan slučaj ne može biti rešen u potpunosti po želji bivših vlasnika. Red bi bilo da svi dobiju isti stepen povraćaja imovine, u naturi ili u novcu.
Potrebno je informisati javnost o problemima vezanim za sve oblike nepravednog oduzimanja imovine i prihvatiti finansijsko rešenje koje je u interesu cele Srbije. Treba se naročito pomiriti sa činjenicom da u siromašnoj zemlji jedna kategorija građana ne može dostići puno obeštećenje, dok drugi (politički zatvorenici, opljačkani seljaci, osakaćeni vojnici promašenih ratova...) ne dobijaju ništa.
Treba izvršiti preciznu projekciju nužnog budžeta. Kada se odredi količina imovine i novca koji će biti vraćeni, to će morati da se i izvrši, eventualno i kroz uključenje ovih sredstava u novi - višegodišnji "kapitalni" deo državnog budžeta.

KRIMINAL NA BRZINU
SREDINOM 2006. godine predstavnici Mreže za restituciju istakli su da raspolažu dokazima da je Direkcija za imovinu (prijavljenu i evidentiranu oduzetu imovinu), uz blagoslov tadašnje Vlade Srbije, prodavala imovinu mimo zakona i tržišnih pravila. Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić nije precizirao o kojim je lokacijama reč, ali je rekao će će slučaj biti prijavljen Tužilaštvu za organizovani kriminal.
"Kada neko za mesec dana dobije saglasnost pravobranioca, zaključak Vlade da se prodaje nepokretnost, a iz Direkcije se pojavi neko da potpiše ugovor o zameni, i u vrlo kratkom roku dobio je potvrdu poreske prijave, može samo da se zaključi da su u pitanju kriminal i zločin prema budućim generacijama", isticao je Antić.
Ne navodeći imena, on je rekao da se "ne radi o strankama već o organizovanim grupama, koje su nesmetano delovale u parlamentu, a koje su uključene u proces otezanja restitucije".
(Nastaviće se)