Reaktor u staro gvožđe

 VELIKA sredstva uložena su u „zabranjeni grad“ u Vinči kako bi se osigurala maksimalna bezbednost. U Javnom preduzeću za upravljanje nuklearnim objektima kažu da je na tako visokom stepenu bezbednosti reaktorskog dela „Vinče“ insistirala Agencija za atomsku energiju (MAAE). I neke zemlje, koje strahuju od terorističkih napada, poput SAD, na primer, ukazivale su da bi i naši objekti u kojima se nalazi istrošeni uranijum mogli da se nađu na meti „nuklearnih terorista.“
U Vinči, međutim, još ne govore kada će početi složena operacija izvlačenja istrošenog uranijuma iz tog dela Beograda do poslednjeg odredišta „negde u Rusiji“. Jedino je do sada obelodanjeno da je planirano da taj posao, koji zahteva maksimalnu bezbednost ljudi i okoline, bude završen u ovoj godini.
Nepoznanica je i kako će se opasni teret transportovati. Da li vozovima, brodovima, „drumskim krstaricama“ ili avionima, to je, razumljivo, takođe velika tajna. Jedino se zna da će proces transporta biti pod kontrolom više specijalizovanih službi Republike Srbije, Javnog preduzeća za upravljanje nuklearnim objektima i MUP. Neće izostati ni ovlašćeni posmatrači iz zemlje i pretpostavlja se inostranstva.
Sudbina istrošenog uranijuma Nuklearnog instituta „Vinča“ je sada više nego izvesna. Druga „crna tačka“ iz nekada ambicioznog nuklearnog programa u Vinči reaktor R-A moraće, po svemu sudeći, da čeka neka druga bolja vremena.
Po rečima generalnog direktora Javnog preduzeća za upravljanje nuklearnim objektima u Srbiji mr Radojice Pešića, veliki reaktor R-A ostaje u Vinči sve dok se ne obezbede znatna sredstva za njegovu demontažu i trajno pohranjivanje negde u našoj zemlji. Po svemu sudeći, i on će završiti kao dobro čuvano „staro gvožđe“ u specijalno građenom bunkeru.
Gde će se graditi hangar za čuvanje reaktora, koji je godinama bio ponos jugoslovenskih i srpskih naučnika i omogućio veliki broj naučnih dostignuća zapaženih i u svetu, za sada je velika nepoznanica.
Taj drugi reaktor R-B nulte snage bio je samo obično školsko učilo.
Pripreme da se u ovoj godini završi treći hangar za trajno odlaganje radioaktivnog otpada, koji neće biti isporučen Ruskoj Federaciji, jer je reč i o prikupljenom u medicinskim ustanovama i industriji, je još jedan znak da se nuklearna epoha u Srbiji bliži kraju.
U Javnom preduzeću za upravljanje nuklearnim objektima ističu da će treći po redu hangar biti daleko bezbedniji od prethodna dva izgrađena ranije u Institutu u Vinči.
Pred stručnjacima i vlastima u Srbiji je mnogo teži zadatak da u narednih desetak godina obezbede i znatna sredstva i lokaciju gde će zauvek biti smešten rashodovani veliki reaktor „Vinče“ R-A i istrošeni nuklearni otpad.
U minule dve decenije stručnjaci i političari su lomili koplja gde smestiti delove demontiranog reaktora velike snage. Taj posao, međutim, nije završen. U Javnom preduzeću za čuvanje nuklearnih objekata procenjuju da će prohujati bar još desetak godina dok Vlada Srbije ne odluči gde će se konačno izgraditi novi bunker koji će sprečiti eventaulno zračenje „starog gvožđa’ i u potpunosti osigurati punu bezbednost kako ljudi tako i životne sredine.
Da li će rudnik uranijuma Kalna kod Knjaževca ponovo postati aktuelan za trajno skrovište delova reaktora i otpada ili će biti aktuelna neka sasvim nova lokacija, za sada niko od nadležnih nije spreman da prognozira. Podsetimo, rudnik Kalna je odavno zatvoren, jer se neposredno posle njegovog otvaranja pokazalo da kvalitet rude ne opravdava veoma skupu eksploataciju.
Stručnjaci ističu da tek kada se utvrdi nova trajna lokacija hangara za smeštaj radioaktivnog otpada tada će se on iseliti iz postojećih bunkera u Nuklearnom institutu u Vinči.
Vreme neophodno za traženje te lokacije i novac, dakle, diktiraju kada će se u Srbiji izgraditi hangar za trajno pohranjivanje nukelarnog otpada uz najasvremenija rešenja koja se danas primenjuju u svetu u zaštiti od radioaktivnog zračenja.
To će biti konačni kraj nuklearne epohe u Srbiji koja je započela sredinom prošlog veka neposredno posle Drugog svetskog rata. I jedna mala zemlja poput tadašnje Jugoslavije želela je da uhvati korak sa velesilama i, kako se verovalo, primenom nuklearne nauke ostvari brzi razvoj zemlje osiromašene i porušene u Drugom svetskom ratu.

“POKLONI“ ZA SKLADIŠTE
ZANIMLjIVO je iskustvo Slovenije koja je zajedno sa susednom Hrvatskom izgradila prvu nuklearnu centralu u Krškom. Tamošnje vlasti i „nuklearka“ ponudili su lokalnim samoupravama sredstva za izgradnju najneophodnijih komunalnih objekata, od puteva do stanova, ukoliko daju „zeleno svetlo“ da se u njihovom „ataru“ izgrade skladišta za trajno pohranjivanje nuklearnog otpada.
Da li će taj „recept“ uspeti i kod nas ili će se tražiti neka druga rešenja za sada niko u Srbiji nije spreman da da odgovor. Zašto žuriti kada ionako nema para da se to centralno skrovište izgradi.
(Nastaviće se)