Tito imao tajni plan

 U samo predvečerje Drugog svetskog rata naučnici su otkrili nuklearnu fisiju. Bilo je to, uskoro se pokazalo, epohalno otkriće koje je obeležilo XX vek.
Ta vest se u naučnom svetu veoma brzo prenosila sa kontinenta na kontinent. Pojava nuklearne energije je ranih četrdesetih godina, međutim, odmah privukla vojne eksperte i uoči velikog rata postala je strogo čuvana tajna. Nije se znalo gde se i šta tačno radi, posebno kako će se ona koristiti.
U istoriji sveta teško je naći primer dobro čuvane tajne kao što je bila ona o izgradnji nuklearne bombe, od 1941. do 1945. Ostalo je zabeleženo da čak i potpredsednik SAD Hari Truman nije znao za izgradnju bombe pre smrti predsednika Ruzvelta. Tek kada je postao predsednik, Truman je obavešten da je atomska bomba završena.
Veo neprobojne tajne potrajao je sve do avgusta 1945, kada je američki bombarder bacio prvu atomsku bombu na Hirošimu, čime je ubrzan kraj Drugog svetskog rata. Tako se na najdrastičniji način svet suočio sa snagom nove nuklearne energije. U japanskom gradu više stotina hiljada ljudi je stradalo, uključujući i smrt od posledica višegodišnjeg zračenja.
Posle Drugog svetskog rata vojni eksperti su nastavili da usavršavaju atomsko naoružanje u mirnodopskim projektima.
Naš naučnik i jedan od direktora Instituta za nuklearne nauke Zdenko Dizdar ističe da su se vlasti u tek oslobođenoj Jugoslaviji opredelile za formiranje „Vinče“ vođeni saznanjima da je ta silna energija jeftina tokom korišćenja i maltene neiscrpna. Zemlja je iz rata izašla sa velikim brojem žrtava, porušena i još siromašnija nego četrdesetih godina. Jednostavno, trebalo je uhvatiti korak sa svetom u korišćenju jeftine, čiste i neiscrpne energije. Tako se tada verovalo.
Na samom kraju 1947, Vlada FNRJ je donela odluku da se gradi Nuklearni institut da bi narodima i narodnostima tek 10. januara 1948. bilo saopšteno konačno rešenje. Naime, toga dana doneta je uredba o zvaničnom osnivanju Instituta.
Bilo je potrebno mnogo hrabrosti da se u to vreme donese takva odluka, smatra Zdenko Dizdar, jer je zemlja tek izašla iz višegodišnjeg rata sa mnogo žrtava i bez naučnog kadra i veza sa svetskim centrima. Jedini naučnik kome je mogao da se poveri taj zadatak bio je profesor fizičke hemije na Beogradskom univerzitetu Pavle Savić.
Profesor Savić je uoči Drugog svetskog rata radio u pariskom Institutu za radijum zajedno sa Irenom Žolio-Kiri. Taj tandem je bio na pragu da otkrije nuklearnu fisiju. Učesnik u Drugom svetskom ratu kao pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Pavle Savić je još u uniformi poslat u Moskvu kao član naše Vojne misije.
Iz kazivanja Pavla Savića, osnivača i prvog direktora Instituta, prenosimo kako je protekao njegov susret sa Vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom.
„Godine 1946. Tito je dolazio u Moskvu. Poznati sovjetski naučnik Kapica želeo je po svaku cenu da upozna predsednika Tita, jer ga je veoma poštovao kao jedinog saveznika u porobljenoj Evropi. U isto vreme Tito je izrazio želju svojim domaćinima da vidi njihov Institut i mesto gde to ja radim. U Institutu Tito se upoznao sa Kapicom i obišao njegove laboratorije. U jednom trenutku prišao mi je i rekao ’Dođi ti u zemlju da mi gradimo naš institut’. Tako je u Moskvi pala odluka da i FNRJ gradi svoj nuklearni centar, govorio je kasnije profesor Savić. Ubrzo sam se vratio iz Moskve, a sledeće godine Tito je lično izabrao Vinču za izgradnju instituta posvećenog nuklearnoj nauci“.
Vinča je na prostoru od oko 60 hektara ubrzo postala veliko gradilište. Livade, voćnjaci, vinogradi su ubrzo eksproprisani i počela je velika akcija da se podignu laboratorije, radionice, upravne i stambene zgrade. Rađao se u tek oslobođenoj zemlji prvi pravi naučni grad koji je poneo istoimeno ime - „Vinča“. Tako je u Jugoslaviji počela nuklearna era, koja je u svetu postala dominantna.
Pitomo selo Vinča, smešteno između Dunava i starog carskog druma, koji povezuje daleki Orijent sa centralnom i zapadnom Evropom, samo 15-ak kilometara udaljeno od centra Beograda, je u XX veku drugi put ušlo u istoriju sveta: po prvom jugoslovenskom nuklearnom institutu u kome je radilo i do 1.500 naučnika i istraživača, sa prvim reaktorom u ovom delu Evrope na vazda ustalasanom Balkanu.
Svet je prvi put saznao za Vinču na samom početku prošlog veka. Godine 1908. na desnoj obali Dunava otkriveno je arheološko nalazište staro više od 7.000 godina i proglašeno preistorijskom metropolom sveta!
Ostala je, međutim, tajna zašto se Tito odlučio baš za Vinču. Da li je želeo da već poznato arheološko nalazište bude neka vrsta zaštitnog znaka Nuklearnom institutu, ili je po sredi bilo nešto drugo - ostalo je velika nepoznanica. U svakom slučaju, i na arheološkom nalazištu i laboratorijama Nuklearnog instituta u svet su otišle vesti o uspesima srpskih arheologa i naučnika okrenutih nuklearnoj energiji.

NAUKA NA LIVADI
Država je obezbedila sredstva i omogućila brzu eksproprijaciju voćnjaka, vinograda i livada u pitomoj Vinči. Od osnivača i graditelja „Vinče“ zahtevano je da naš institut bude „rame uz rame“ sa sličnim u razvijenim zemljama. Uz odgovarajuću opremu, ubrzo u Vinči je posao dobilo blizu 1.500 naučnih radnika, istraživača i drugih stručnjaka.
(Nastaviće se)