Država okreće leđa

 OSNIVAČI Instituta za nuklearne nauke "Vinča" profesor Pavle Savić i njegov bliski saradnik dr Robert Valen su od prvih dana izgradnje velikog jugoslovenskog naučnog centra postavili fundamentalnu osnovu za njegov razvoj.
Već od prvih dana znalo se da će "Vinča" dobiti i reaktore,jer su ambicije, kako naučnika tako i političara i vojnika, u to vreme bile da se što dublje prodre u tajne nuklearne energije.
Dolazak prvog reaktora ubrzala je promena klime na svetskoj političkoj sceni, što je dovelo i do otopljavanja odnosa između Sovjetskog Saveza i FNRJ.
Dobar znak da je Naučni institut u Vinči na dobrom putu su bila i prva priznanja tek stasalim istraživačima na međunarodnim skupovima, na kojima se dokazivalo koliko su novi naučni centri napredovali i doprinosili razvoju država, utoliko pre što neposredno posle Drugog svetskog rata one nisu štedele sredstva za razvoj nauke.
Već na prvoj međunarodnoj konferenciji o mirnodopskom korišćenju nuklearne energije održanom 1955. u Ženevi naučni rad dr Milenka Šušića je izazvao veliko interesovanje naučnika i velikih sila i takozvanog Trećeg sveta.
UČeŠĆe na međunarodnim skupovima, redovne posete sličnim centrima od SSSR i SAD do Japana, Egipta, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Danske, Norveške i drugih zemalja bile su sastavni deo rada "Vinče". I ona je otvarala vrata stranim naučnim radnicima. Razmena iskustava, zajednička istraživanja, davanje stipendija mladim naučnim radnicima postala je praksa na programima za mirnodopsko korišćenje nuklearne energije.
Planovi državnog vrha i rukovodstva Nuklearnog centra u Vinči su bili usaglašeni. Želja je bila da se od SSSR kupe na komercijalnoj osnovi dva istraživačka reaktora, od toga jedan R-A toplotne snage 6,5 megavata.
Pod krovom "Vinče" prvo je pušten u rad mali reaktor R-B nulte snage, a nekoliko meseci kasnije stigao je i veći. Prvi put je maksimalna snaga reaktora postignuta u aprilu 1958.
Tih pedesetih godina zemlja je tek izašla iz izolacije i jedna takva radna pobeda naših istraživača je bila imperativ.
Građenje velikog istraživačkog reaktora R-A je bio veliki poduhvat. Svečano je pušten u rad 28. decembra 1958. u prisustvu predsednika Republike i državnog vrha. Reaktor R-A je, inače, neprekidno radio od 1964. do 1979. Graditelji su se tokom njegove izgradnje prvi put sreli sa mnogim posebnim, specifičnim zadacima kako bi stvorili uslove za njegov bezbedan rad i kako bi istraživači bili zaštićeni od zračenja. Na tim poslovima velika pomoć je stigla od sovjetskih stručnjaka.
Za ostvarenje "Vinča projekta" bio je zadužen dr Milorad Ristić, koji je odabrao tim inženjera i drugih stručnjaka iz "Vinče" i čitave Jugoslavije.
Tako je "Vinča" izrasla u moćni istraživački potencijal. Nikle su nove laboratorije za fundamentalna istraživanja, naročito u periodu između 1956. i 1959. Pored ostalog, otvorena je i "vruća laboratorija" za razvoj proizvodnje radioaktivnih izotopa i njihovu primenu u medicini, zatim za preradu ozračenog goriva i ekstrakciju i izučavanje plutonijuma.
Najveći poduhvat u istoriji Instituta je omogućio da se na temeljima oformljene istraživačke infrastrukture u oblasti fizike,hemije i biologije razvije multidisciplinarna is-traživačka organizacija
- Institut za nuklearne nauke u Vinči!
Projekat je pored izgradnje nuklearnih reaktora
R-A i R-B, podrazumevao i formiranje drugih pratećih laboratorija - za hemiju visoke aktivnosti, reaktorske materijale, radiološku i medicinsku zaštitu i reaktorsku tehniku. Čitav program bio je u znaku korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe.
Nuklearni zanos, međutim, nije dugo potrajao.
Kako su učestali sve hrabriji i ambiciozniji, pa prema tome i skuplji projekti, političari su počeli da uzmiču tražeći od naučnika garancije da su oni i isplativi. Usledila je konačno analiza pređenog puta Naučnog instituta za nuklearnu energiju u Vinči, kao i perspektivni plan njegovog rada.
PoČele su i međurepubličke čarke kao predigra rasturanja Jugoslavije čim se ukaže prva prilika. Naime, instituti u Zagrebu i Ljubljani su saveznoj vladi prigovarali da "Vinča" dobija najviše sredstava iz zajedničke kase. Slovenija i Hrvatska su to ocenile kao diskriminaciju.
Pod tim teretom i nestašicom sredstava, Savezna komisija za nuklearnu energiju, na čijem čelu je bio, gle slučajnosti, profesor Pavle Savić, istakla je "belu zastavu" saopštivši narodima i narodnostima Jugoslavije da naša zemlja "ne može samostalno da plaća intelektualnu, tehnološku i materijalnu cenu razvoja i primene nuklearne energije". Štaviše, "Vinči" je poručeno iz savezne države da će ta naučna ustanova uskoro biti skinuta sa budžeta.
Posleratni entuzijazam da se domognemo nuklearne energije je splasnuo, što se odrazilo na rad "Vinče", u koju su se godinama pre toga predsednik Republike i državni vrh kleli kao u naše najveće dostignuće.

POMOĆ IZ SVETA
DALjI razvoj nuklearne tehnologije u Vinči je postao prvorazredni zadatak, koji je, međutim, tražio da se pored investicija obezbedi i stručna pomoć iz inostranstva. Po rečima dr Ristića, "strana intelektualna pomoć se u ovom poduhvatu nije mogla očekivati, ne bar većih razmera, jer je reč o osetljivoj nuklearnoj tehnologiji, koju bez političkih uslova nisu bili spremni da daju ni Istok ni Zapad".

(Nastaviće se)