Tragični 15. oktobar

U šezdeset dve godine dugoj istoriji Instituta za nuklearnu energiju „Vinča“ 15. oktobar 1958. upisan je crnim slovima. Tog dana oko 12.30 u zgradi u kojoj je smešten jedan od dva reaktora ozračeno je šestoro istraživača!
Na reaktoru R-B nulte snage, koji je uglavnom služio za obuku, ozračeni su istraživači „Vinče“ Roksanda Dangubić, Radojko Maksić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Stjepan Hajduković i Života Vranić. Ozračeni atomisti smešteni su u beogradske bolnice, čiji su se lekari tada prvi put sreli sa takvom vrstom povreda.
Pet dana kasnije, Savezna komisija za nuklearnu energiju pri Saveznom izvršnom veću, koju je predvodio osnivač i prvi direktor „Vinče“ profesor Pavle Savić, oglasila se zvaničnim saopštenjem.
Na osnovu prikupljene dokumentacije i uviđaja, koji je vršila posebna komisija, utvrđeno je da je do nemilog slučaja došlo „izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije“.
Desilo se to „zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju!“
Bila je to ozbiljna opomena da stroga pravila rada u „Vinči“ moraju dosledno da se poštuju. Na sreću, takvi događaji više se nisu ponovili.
Odlukom Vlade ozračeni atomisti su već sutradan specijalnim jugoslovenskim avionom prebačeni u parisku bolnicu „Kiri“.
Ozračeni istraživači su posle uspešnog lečenja u Parizu jugoslovenskoj javnosti do detalja objasnili kako se zapravo dogodio akcident u kom je od posledica zračenja podlegao mladi naučni saradnik Života Vranić.
Tog oktobarskog dana, pričali su preživeli istraživači reporterima beogradskih listova, vršili smo eksperimente čije je rezultate Života Vranić trebalo da koristi za svoj diplomski rad.
Sve dok reaktor radi sa uranom kao gorivom javlja se jako neutronsko i drugo zračenje. Pošto je reaktor bio konstruisan da radi pri niskoj snazi, nije bio postavljen fizičko-hemijski štit. Upravo pre toga i posle toga, reaktor Instituta „Vinča“ službenih oznaka R-B se službeno vodi kao „reaktor nulte snage“.
Obuzeti radnim elanom i ponosni na posao, koji im je bio poveren, što je u ono doba (pedesetih godina) bila karakteristika svih zaposlenih u „Vinči“, mladići su željno očekivali rezultate tog eksperimenta.
U jednom trenutku jedan od šetoro mladih istraživača je povikao: „Oseća se nešto u vazduhu“.
Drugi je potvrdio i kratko dodao: „Pa to je ozon!“ Bio je to znak da je vazduh jonizovan, tačnije da je „radioaktivno zračenje iz reaktora nulte snage bilo isuviše povećano“.
Kako je javio svojoj redakciji beogradski novinar Aleksandar Mišić, mladi istraživači u tim dramatičnim trenucima nisu izgubili prisebnost. Svaki je veoma precizno obavio svoj deo posla tako da je lančana reakcija reaktora odmah zaustavljena.
Jedina nada za ozračene mlade saradnike je polagana u parisku bolnicu „Kiri“. Pošto je vest o šestoro ozračenih jugoslovenskih atomista obišla svet, ubrzo je iz Pariza stigla ohrabrujuća vest da će primiti naše mlade naučne radnike na lečenje.
I u Parizu su potvrdili da je jedini spas presađivanje kostne srži. Do tada je to presađivanje rađeno samo u eksperimentima na životinjama. Pošto su istraživači primili daleko veću dozu zračenja od one za koju se do tada verovalo da ljudski organizam može da podnese, odlučeno je da se prvi put u istoriji medicine primeni presađivanje kostne srži.
Vodeći lekari u bolnici „Kiri“ kao i u drugim pariskim medicinskim ustanovama konačno su odlučili da se kostna srž iz zdravih ljudi presadi u atomiste iz Beograda kojima je zračenje potpuno uništilo kostnu srž. Trebalo je, međutim, pronaći francuske građane koji će je dati.
Progovorilo je ljudsko srce, pisali su francuski i jugoslovenski novinari.
Na poziv pariske bolnice „Kiri“ javila se majka četvoro dece Odit Dragi, koja je dala kostnu srž Roksandi Dangubić, Rejmon Kastanije Životi Vraniću, Marsel Pabion Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice „Kiri“ dr Leon Švarcenberg Stjepanu Hajdukoviću.
Svi ozračeni jugoslovenski atomisti osim, nažalost, Vranića preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Lečenje je potrajalo puna četiri meseca. Kostna srž nije presađena samo kod jednog našeg istraživača, jer doza zračenja nije bila velika.
NaŠi atomisti su se vratili u zemlju 16. februara 1959. Svi su nastavili da rade u Vinči ili naučnim ustanovama u Beogradu. Roksanda Ristić-Dangubić se, štaviše, nekoliko godina od lečenja porodila i svet je saznao da se tek rođena beba i srećna majka dobro osećaju.
Lečenje naših ozračenih atomista u Parizu doprinelo je jačanju jugoslovensko-francuskih odnosa. Izlečeni mladi istraživači su večno zahvalni francuskim građanima i lekarima na velikoj pomoći da prežive radioaktivno zračenje.
Predsednik Republike Josip Broz Tito se u dužem pismu upućenom direktoru bolnice „Fondacija Kiri“ profesoru Kurtijalu zahvalio svim lekarima i građanima Francuske na velikoj pomoći našim istraživačima. „Ispoljili ste veliki humanizam i samopregor u borbi za živote mladih saradnika Instituta u Vinči“, istakao je jugoslovenski predsednik.

ZATEČENI I LEKARI
ODMAH je počela bitka da se mladi istraživači ozračeni velikom dozom radijacije spasu. Beogradske bolnice i lekari su, međutim, bili zatečeni, jer dok se u Vinči gradio nuklearni institut, u koji su dopremljena dva reaktora iz Sovjetskog Saveza, kao i sveži uran, vlasti i bolnice nisu bili spremni da reaguju i pruže odgovarajuću zaštitu ukoliko dođe do akcidenta.
(Nastaviće se)