Šefa na gubilište!

TITOVE karakteristike o vodećim jugoslovenskim komunistima koji su uoči Drugog svetskog rata streljani u Sovjetskom Savezu predstavljaju najmisteriozniji period njegove karijere. Tito je tu tajnu krio do kraja života čak i od svojih najbližih saradnika i najintimnijih prijatelja.
Autori ovog feljtona upravo su u Moskvi otkrili strogo poverljivu izjavu koju je Tito jula 1936. u sovjetskoj prestonici dao o svom partijskom šefu, predstavniku KPJ u Kominterni, Ivanu Gržetiću Flajšeru.
Titove oštre reči izrečene na račun ovog čoveka, s kojim je pre toga godinu dana lojalno radio i sarađivao u Moskvi, uskoro su Gržetića koštale glave!
U ovoj izjavi, koja je sedam decenija čuvana u Staljinovom arhivu u Moskvi, Tito je Gržetića ocrnio od glave do pete:
- Flajšer je bezosećajan drug i ima birokratski odnos prema ljudima...
- Flajšer je zaista drug koji je potpuno nemaran.
- Flajšer se pretvorio u pravog pijanicu.
- Flajšer ne otvara nikakva politička pitanja u Predstavništvu (KPJ u Kominterni) i ne vodi nikakav posao među (jugoslovenskom) emigracijom (u Sovjetskom Savezu).
Ove teške reči Tito je o svom prvom pretpostavljenom poverio bugarskom komunisti Ivanu Karaivanovu, kadroviku Kominterne za balkanske zemlje.
O ovoj Titovoj izjavi Karaivanov je 10. jula 1936. pismeno obavestio svog šefa, jednog od vodećih kadrovika Kominterne, „druga Černomordika“. Obavestio ga je i o tome da mu je pažnju na Gržetića skrenuo „drug Valter“, kako su Tita konspirativno zvali u Kominterni.
- S ovim podacima koje mi je predao Valter potpuno se slažem, a neko vreme sam i posmatrao Flajšera i pitao o njemu i druge drugove - ističe Karaivanov i dodaje:
- Smatram da je svrsishodno da se ova stvar istraži...
Na signal Tita i Karaivanova ubrzo je reagovao i „drug Černomordik“, koji je u desnom gornjem uglu ovog dokumenta svojeručno, na ruskom jeziku, napisao:
„Zatražiti lični dosije (Flajšera) iz kadrovskog odeljenja Kominterne.“
Godinu dana kasnije, 14. avgusta 1937, Ivan Gržetić Flajšer je uhapšen u Moskvi. Na montiranom sudskom procesu, organizovanom 3. oktobra 1937, osuđen je na smrt i istog dana streljan.
Ivan Karaivanov nije bio obični činovnik Kominterne. Kao i svi kadrovici Kominterne, bio je agent sovjetskih specijalnih službi s kojima je sarađivao pod pseudonimom Špiner.
Tu tajnu pred kraj života nehotice je otkrio sam Tito. Ne pominjući da mu je ikad davao bilo kakvu karakteristiku o Gržetiću ili bilo kom drugom jugoslovenskom komunisti koga je „pojela magla“ u Sovjetskom Savezu, Tito je marta 1977. na jednom predavanju u Kumrovcu iznenada pomenuo i Ivana Karaivanova. Zahvaljujući mu se na „velikoj pomoći“ koju mu je pružio pre njegovog izbora za generalnog sekretara CK KPJ, Tito je tada rekao:
- Ivan Karaivanov je bio iz NKVD, ujedno je vodio izdavačka preduzeća u Moskvi, inostranu štampu itd. Osim toga što je bio NKVD-ovac, radio je u aparatu Kominterne.
Godinu i po dana posle Gržetićevog streljanja, Tito je opet izgovorio njegovo ime. Bilo je to 19. marta 1939, na prvom sastanku privremenog rukovodstva KPJ, održanom u Bohinjskoj Bistrici.
Zajedno sa petoricom svojih saradnika, Edvardom Kardeljom, Milovanom Đilasom, Josipom Krašom, Francom Leskošekom i Ivom Lolom Ribarom, Tito je tog dana Gržetića posmrtno isključio iz KPJ. I tako je objektivno potvrdio iskonstruisane optužbe zbog kojih je Gržetić streljan u Moskvi.
Pored Gržetića, Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar su na ovom skupu jednoglasno iz KPJ posmrtno izbacili sve Jugoslovene koji su do tog časa bili likvidirani u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu. A bilo ih je oko 800!
Tito i njegova složna petorka najurili su tada iz KPJ i one jugoslovenske komuniste koji su u Staljinovoj „zemlji obećanoj“ bili osumnjičeni i uhapšeni, ali ne još i streljani.
Bilo ih je najmanje jedanaestoro, a među njima i neki od osnivača KPJ i dvojica njenih ranijih generalnih sekretara: Sima Marković, Jovan Mališić, Vladimir Ćopić, Radomir Vujović, Kosta Novaković, Simo Miljuš, Akif Šeremet, Janko Jovanović, Adolf Vajs, Robert Valtgoni i Vilhelm Horvaj.
O većini njih, isto kao i o Flajšeru i drugim vodećim ličnostima KPJ, Tito je još od 1935. Karaivanovu i njegovom obaveštajnom šefu „drugu Jakuboviču“ davao sve negativnije „podatke“ i „mišljenja“.
Petnaestak godina kasnije, Sovjeti su posle Staljinove smrti rehabilitovali Gržetića i jedanaestoricu Jugoslovena streljanih 19. aprila 1939. Proglasili su nevinima i oko 800 Jugoslovena pobijenih pred Drugi svetski rat u Sovjetskom Savezu. Tito i njegovi saradnici nikad nisu smogli snage da isprave veliku istorijsku nepravdu koju su im naneli. Naprotiv, Izvršni komitet Titovog Centralnog komiteta je 20. septembra 1968. zaključio da „ne treba ići na rehabilitaciju ovih ličnosti, jer ih naša Partija nije ni osuđivala, ni kažnjavala“!
Dvanaest godina posle ove odluke Titov Centralni komitet je 1. maja 1979. godine, povodom 40-godišnjice sastanka u Bohinjskoj Bistrici, održao svečanu sednicu u Ljubljani. Glavna tema skupa u Bohinjskoj Bistrici bilo je izbacivanje iz KPJ svih Jugoslovena koji su, kako se na tom sastanku govorilo, „gore sjeli“. Bio je to jedan od najvažnijih uslova koje je Moskva postavila Titu da bi ga imenovala za generalnog sekretara CK KPJ.

UBIJENI PO DIKTATU
SAMO mesec dana pošto su ih Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar optužili za izdaju i izbacili iz KPJ, u Moskvi je streljano svih jedanaestoro funkcionera KPJ. Streljani su istog dana, 19. marta 1939, kad se navršilo mesec dana od prvog sastanka privremenog rukovodstva KPJ u Bohinjskoj Bistrici.

NARUDŽBENICA
KNJIGA "Tito - strogo poverljivo", u izdanju "Službenog glasnika", izlazi iz štampe 1. maja, u tvrdom povezu, na 630 stranica. Pretplatna cena sa popustom od 30 odsto 945 dinara. Knjiga može da se naruči na faks: 011/30-60-393, telefon 011/36-444-52, e-mail: prodaja@slglasnikcom.
Nastaviće se