Vođa misli za sve

DESETAK meseci posle hrvatskog, Tito je oktobra 1972. smenio i rukovodstvo Srbije. Marka Nikezića, predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i njegove saradnike optužio je za liberalan odnos prema "klasnom neprijatelju" i grupi profesora i asistenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su kritički govorili o Titovom režimu.
Mesecima je tražio da srpsko vođstvo izda nalog za hapšenje Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Zage Pešić-Golubović, Miladina Životića, Svetozara Stojanovića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojšu Popova i Trivu Inđića, a Nikezić je uporno odbijao da odobri taj čin.
Nezadovoljan neposlušnošću lidera CK SK Srbije, Tito je 9. oktobra 1972. na sastanku sa političkim aktivom Srbije izjavio:
- Među nama postoje ideološke razlike. Već godinama govorimo da postoji klasni neprijatelj, a neki tvrde da ne postoji. Godinama govorimo o Beogradskom univerzitetu, o vaspitačima, a vi ništa niste uradili. Ja imam imena i sada. Neki kod vas sve to potcenjuju. To mora iritirati svakog poštenog komunistu.
U obračunu sa Nikezićem Tito i njegovi najbliži saradnici su u "akciji protiv srpskog rukovodstva", prema jednom sovjetskom obaveštajnom podatku, koji se objavljuje u knjizi "Tito strogo poverljivo", "uglavnom koristili materijale koje im je predao general Ivan Mišković, Titov specijalni savetnik za pitanja bezbednosti".
Bez obzira na višemesečne pripreme, Tito je na sastanku sa političkim vođstvom Srbije prvi i jedini put u svojoj predsedničkoj karijeri ostao u manjini. Protiv njegovog obračuna sa Nikezićem izjasnilo se čak tridesetak učesnika sastanka, ali Tito je rekao da većina nekad ne mora biti u pravu. I uz pomoć predsednika Skupštine Srbije Dragoslava Markovića, člana najužeg rukovodstva SKJ Petra Stambolića i nekolicine starih srpskih komunista uspeo je da ukloni i nesposlušnog Nikezića i svih tridesetak svojih neistomišljenika i oko 4.000 političkih i privrednih funkcionera širom Srbije.
Posle seče srpskih liberala u Nemačkoj se, prema jednom dokumentu koji se čuva u Titovoj ličnoj arhivi u Beogradu, govorilo da u Jugoslaviji "niko ne sme da ima svoje mišljenje, jer mišljenje svih mora da bude Titovo mišljenje".
Čim su liberali sklonjeni, novo srpsko rukovodstvo pokrenulo je proceduru izbacivanja sa Filozofskog fakulteta osmoro Titovih kritičara. Zapelo je u Savetu fakulteta, pa je 27. februara 1974. u Predsedništvu Skupštine Srbije održan jedan zatvoreni sastanak, koji je sve do danas ostao pod velom tajne.
Na tom skupu, o kome je Tito odmah obavešten, odlučeno je da se, radi uklanjanja osmoro profesora i asistenata, "ukine Filozofski fakultet"! - Posle toga bi se - kako stoji u ovoj odluci - odmah osnovao novi Filozofsko-istorijski fakultet, a posebna komisija bi izvršila reviziju čitavog nastavnog osoblja.
Na sastanku je "jednoglasno zaključeno da se ponašanje partijske organizacije na Filozofskom fakultetu", koja je stala u zaštitu anatemisanih profesora i asistenata, "više ne može tolerisati", pa je rešeno da se "ta organizacija raspusti".
Dogovoreno je da Izvršno veće Srbije, paralelno s ukidanjem Filozofskog fakulteta, "pokrene inicijativu za donošenje Zakona čije će odredbe omogućiti i uklanjanje ove grupe nastavnika".
U poslednjem trenutku odustalo se od "revizije čitavog nastavnog osoblja", pa se sve svelo na donošenje posebnog zakona kojim je sa Filozofskog fakulteta najureno osmoro nastavnika. Tito više nije imao razloga da u džepu nosi spisak sa njihovim imenima.

IZMAKLA NOBELOVA NAGRADA
Gotovo jedino što Tito u životu nije ostvario, a želeo je, bila je Nobelova nagrada za mir 1973.
Pored desetina javnih i kulturnih ličnosti, Titovu kandidaturu podržalo je 14 državnika, ali neki su odbili da to učine. Među njima i nemački kancelar Vili Brant, bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija U Tant, italijanski političar Pjetro Neni, predsednik Finske Urho Kekonen, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Naum Goldman, danski političar Oto Krag.
Posebno iznenađenje predstavljala je činjenica da su Titovu kandidaturu odbili da podrže indijska premijerka Indira Gandi i etiopski car Haile Selasije. Dobitnici Nobelove nagrade za mir za 1973. bili su američki državni sekretar Henri Kisindžer i ministar inostranih poslova Severnog Vijetnama Le Duk To.
Nastaviće se