Trojka o drugom frontu

 Posle povlačenja iz Srbije, rukovodstvo NOP-a, pod uticajem kontraofanzive Crvene armije pod Moskvom krajem 1941, očekujući njenu brzu pobedu, proklamovalo je klasnu borbu protiv buržoazije i kulaka i time za jedno kratko vreme suzilo širinu pokreta, pa je Kominterna bila prinuđena da ga opominje da se vrati na širinu oslobodilačke borbe. Posle boravka u jugoistočnoj Bosni, glavnina NOP-a od pet brigada uspela je da se polovinom 1942. probije u Bosansku Krajinu, gde je u središtu NDH uspela da stvori veliku slobodnu teritoriju.
Na toj teritoriji Vrhovni štab NOV i POJ uspeo je da od pretežno narodne teritorijalne vojske stvori narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije, koja se nalazila negde između normalne vojske i gerile sa neujednačenim sistemom komandovanja koji je bio mešavina centralnog upravljanja i lokalne samoinicijative. Takođe, na toj teritoriji u Bihaću održano je prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koje je izdalo deklaraciju da je predstavničko telo oslobodilačkog pokreta koje okuplja sve istinske patriote. Staljin je odobrio uspostavljanje jednog svejugoslovenskog i širokog antifašističkog tela, ali nije želeo vladu koja bi bila suparnik onoj u izbeglištvu.
Cela 1942. godina protekla je u krizi jugoslovenske vlade Slobodana Jovanovića koja je krajem iste godine počela da gubi naklonost svojih britanskih domaćina. Nezadovoljan njenim radom, Čerčil je govorio da je to grupa ljudi koja se među sobom bori za šačicu vlasti. Pod uticajem informacija iz Sovjetskog Saveza i šire, da četnici sarađuju sa okupatorom i da se partizani jedini bore protiv okupatora, pojedinci i tela koji su određivali britansku politiku počeli su da razmišljaju krajem 1942. o promeni prvobitne politike prema četničkom pokretu, a i na radiju Bi-Bi-Si počele su da se pominju akcije partizana protiv okupatora.
Sve to uticalo je na odluku da se preko kairskog štaba SOE pošalje štabu DM misija pukovnika Bejlija da izvesti o faktičkom stanju u četničkom pokretu. Ubrzo po dolasku misija je utvrdila da četnici i partizani ne mogu da se pomire i da ih treba teritorijalno razdvojiti, što je bilo neostvarivo.
Ubrzo posle dolaska misije odnosi između Britanaca i četnika su se pogoršali neodgovornom izjavom Draže Mihailovića u Gornjem Lipovu krajem februara 1943, kada je izrazio svoju ogorčenost protiv Britanije koja zahteva od Srba da prolivaju krv do poslednje kapi, a da im ne pruža pomoć, i da njegovi glavni izvori snadbevanja ostaju i dalje Italijani. Osim toga, dodao je da će se okrenuti protiv Nemaca i Italijana kad bude završio borbu sa partizanima, ustašama, Muslimanima i Hrvatima. Ova izjava izazvala je ljutitu reakciju i britanske i jugoslovenske vlade, i time je još više pogoršao svoj poljuljani položaj kod Britanaca.
U toku 1942. predstavnici velikih sila antifašističke koalicije raspravljali su o otvaranju drugog fronta u Evropi protiv Nemačke i Italije. Ruzvelt i Staljin su se zalagali da se drugi front otvori preko kanala Lamanša u Francuskoj, dok je Čerčil insistirao na otvaranju drugog fronta na Balkanu. Za SAD je bilo bitno učešće Sovjetskog Saveza u ratu, da se pobedi Nemačka i da učestvuje u ratu protiv Japana, ne pokazujući interes za Balkan i istočnu Evropu, prepuštajući ih sovjetskom uticaju, pa su se već mogle nazirati podele interesnih sfera u Evropi. Čerčil se bojao da bi brzo napredovanje Crvene armije moglo da ugrozi britanske interese u srednjoj Evropi, a posebno na Balkanu. Zato je insistirao na iskrcavanju Anglo-Amerikanaca na Balkan, smatrajući da bi na taj način trupe zapadnih saveznika brže prodrle u Nemačku, pre Crvene armije, i osujetile njenu dominaciju u Evropi.
PoŠto su postojala razilaženja između britanske i američke ratne strategije, konačno je, na sastanku Čerčila i Ruzvelta u Kazablanki u januaru 1943, odlučeno da se prednost da otvaranju drugog fronta preko Lamanša u Francuskoj, koje je odloženo za 1944. godinu. Osim toga, doneta je odluka da se posle uspešno završenih operacija u severnoj Africi trupe zapadnih saveznika iskrcaju na Siciliji a ne na Balkanu, kako je zahtevao Čerčil. Od tog trenutka poraslo je interesovanje Britanaca za Balkan, a posebno za pokrete otpora u Jugoslaviji, jer se javila realna potreba da se pronađe pouzdan saveznik na istočnoj obali Jadrana.
Hitler je verovao da će doći do iskrcavanja, pa je na Balkanu do poslednjeg trenutka držao velike vojne snage, a da bi predupredio iskrcavanje, odlučio je zajedno sa Musolinijem da uništi NOP i četnički pokret početkom 1943. godine.
Posle ogorčenih borbi na Neretvi i Sutjesci, gde je narodnooslobodilačka vojska pretrpela velike gubitke, nemačke trupe nisu uspele da ostvare Hitlerovu nameru. U toku borbi na Neretvi došlo je do pokušaja pregovora između predstavnika NOP-a i nemačkih komandi u NDH.
Do pravih pregovora nije došlo jer ih je Hitler zabranio komentarom: "Sa ustanicima ne treba pregovarati, njih treba pobiti", ali dok su trajali razgovori, bilo je kratkotrajno primirje, i sve se završilo na razmeni zarobljenika. Ovu epizodu hteli su da iskoriste protivnici NOP-a da je i on sarađivao sa Nemcima, ali je to bilo bez uspeha.

DRAŽINI PLANOVI
DraŽa Mihailović sa svojim štabom pravio je ambiciozne planove krajem 1942. da zauzme slobodnu teritoriju koju je ostvario NOP oko Bihaća. Od svih tih planova jedino je uspeo da uputi na Neretvu oko 15.000 četnika da bi sprečio prelazak jedinica NOVJ u istočnu Hercegovinu. Oni su na Neretvi pretrpeli težak poraz od kojeg četnički pokret nije mogao lako da se oporavi.
(Nastaviće se)