Čerčil za Tita i kralja

 Svoju politiku prema pokretima otpora u Jugoslaviji Sjedinjene Države su definisale u leto 1943. godine. Osnovna ideja američke ratne strategije je bila pobeda nad Nemačkom uz odlučujuću pomoć Sovjetskog Saveza.
Istočna Evropa i Balkan bili su ratište od malog značaja za SAD, tako da američka delegacija u pregovorima sa Sovjetskim Savezom nije pokazivala interes za Jugoslaviju, a vojnoobaveštajna služba (OSS) u svojim analizama odnosa snaga između partizana i četnika bila je naklonjenija partizanima. Ruzvelt se zadovoljio da pošalje po dva oficira kod oba pokreta koji su delovali u okviru britanskih misija.
Na globalnom planu krajem 1943. naziralo se razrešenje jugoslovenskog slučaja na Teheranskoj konferenciji velike trojice Ruzvelta, Staljina i Čerčila održanoj od 28. novembra do 1. decembra. Na toj konferenciji Staljin je izjavio da ga ne interesuje Turska, Rodos i Jugoslavija. Suprotstavio se invaziji Balkana zalažući se da se drugi front otvori preko kanala Lamanš u Francuskoj. Ruzvelt se priklonio Staljinovom stavu da neće razmatrati pitanje da se u Jugoslaviju upute čak ni simbolične vojne snage.
Čerčil se više od Staljina zalagao za pomoć jugoslovenskim partizanima kada je rekao: ’poželjno je pomoći partizane, ali sad to nije bitno pitanje’ a posebno njegov šef generalštaba navodeći da Nemci u Jugoslaviji zbog partizana drže 21 diviziju, dok je Staljin pominjao 8 divizija. Na kraju konferencije pored Deklaracije triju sila doneti su Zaključci. U njima je navedeno pod ’1. Konferencija se saglasila da se partizani u Jugoslaviji potpomognu do najveće moguće mere snadbevanjem i opremom kao i operacijama komandosa’.
Posle Teheranske konferencije izdato je naređenje Vrhovnoj komandi saveznika za Sredozemlje da realizuje ovu odluku o pomoći partizanima. Odlučeno je i da Vrhovna komanda Crvene armije pošalje svoju vojnu misiju u Vrhovni štab NOV i POJ. Još jednom je naglašeno da će se Jugoslavija obnoviti u potpunom teitorijalnom integritetu i nezavisnosti s tim što će se pitanje zapadnih granica i zahteva prema Italiji rešiti posle rata imajući u vidu predlog predsednika SAD Vilsona iz 1919. godine.
Uporedo sa Teheranskom konferencijom održano je Drugo zasedanje AVNOJ-a 29. i 30. novembra u Jajcu. Ovo zasedanje rešilo je pitanje najviših organa narodne vlasti pretvaranjem AVNOJ-a u vrhovno predstavničko telo zakonodavne i izvršne vlasti. Obrazovan je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) kao najviši izvršni i naredbodavni organ narodne vlasti sa obeležjem privremene vlade.
Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi oduzete su prerogativi zakonite vlade, a kralju Petru Drugom zabranjen je povratak u zemlju dok se njegovo i pitanje monarhije uopšte ne reši slobodno izraženom voljom naroda posle rata.
Odluka o jugoslovenskoj vladi nije iznenadila saveznike. Međutim, odluka o kralju izavala je iznenađenje kod britanske vlade i ona će uporno nastojati da NOP izmeni ovu odluku u toku 1944. godine. Britanska politika duplog koloseka saradnje sa oba pokreta pretvorila se krajem 1943. u Čerčilovo istraživanje ’ko ubija više Nemaca’ kao i ideju o posleratnoj Jugoslaviji u kojoj bi zajednički vladali kralj i Tito.
Četnički pokret pokušao je da reaguje na odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a organizujući narodni kongres zajedno sa predstavnicima građanskih partija u selu Ba krajem januara 1944. godine. Od 274 delegata samo njih 6 nisu bili Srbi. Prema odlukama tog kongresa, Jugoslavija bi trebalo da bude obnovljena kao monarhijska, ustavna, parlamentarna i savezna država koju bi činila tri ekonomski, društveno i kulturno autonomna entiteta Srbija, Hrvatska i Slovenija. Ove zakasnele odluke nisu imale većeg odjeka ni u zemlji ni u inostranstvu.
Odluke Teheranske konferencije i AVNOJ-a uticale su na britansku vladu da se opredeli za politiku kompromisa odnosno postizanja sporazuma između NOP-a i umerenog dela jugoslovenske buržoazije koju je predstavljala jugoslovenska vlada. Cilj tog sporazuma je bio da se obezbedi povratak kralja Petra u Jugoslaviju. Britanija kao slabiji vojni partner u antifašističkoj koaliciji opredelila se za politiku kompromisa kad je postalo jasno da neće biti iskrcavanja na Balkan i da je NOP jedina unutrašnja vojna i politička snaga koja je sposobna da obnovi Jugoslaviju koju u međunarodnim odnosima podržava Sovjetski Savez.
Politika kompromisa bila je ideja britanske diplomatije koju je prihvatila sovjetska vlada i sugerisala maršalu Titu da otpočne razgovore sa Britancima, uz napomenu da se najpre učvrsti u Srbiji, jer je kod saveznika vladalo uverenje da četnički pokret ima snažno uporište u Srbiji. Politiku kompromisa prema Jugoslaviji vodili su Sovjetski Savez i Britanija dok su SAD sledile njihovu dogovorenu politiku uz povremene rezerve prema NOP-u.

O SMENI DRAŽE
Verovatno kao posledica promene odnosa Britanaca prema NOP-u, novembra 1943. prvi put kod njih se pojavila ideja o smeni Draže Mihailovića. Kairski štab SOE je zatražio od svojih misija kod četnika da ispitaju kako bi u tom slučaju reagovali lokalni četnički komandanti. Odgovor je uglavnom bio negativan, da nije vreme za njegovu smenu jer uživa ugled u narodu i kod svojih ljudi. Na osnovu izveštaja misija kod četnika stekao se utisak u Kairu kod SOE o četničkoj vojnoj neaktivnosti i nedostatku želje da se izvode diverzantske akcije protiv okupatora u Srbiji. Bilo je to krajem jeseni 1943. kada su lokalni četnički komandanti počeli sklapati ugovore o saradnji sa nemačkim komandama u Srbiji da se zajednički bore protiv jedinica NOVJ koje su počele prodirati u Srbiju.
(Nastaviće se)