Titovo pismo Staljinu

 SARADNJA između NOP-a i zapadnih saveznika krajem 1943. bila je obostrano korisna. Narodnooslobodilački pokret je dobijao raznovrsnu pomoć u naoružanju i opremi, a za uzvrat je štitio desni bok savezničkih vojnih snaga u Italiji zadržavajući značajne nemačke vojne snage. Međutim, saradnju je remetilo postojanje jugoslovenske vlade i kralja Petra II u Londonu, jer su tu vladu priznavale sve članice antifašističke koalicije, a kralj je bio nosilac jugoslovenskog suvereniteta.
Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije nije mogao da traži međunarodno priznanje sve dok postoji ta vlada, ali nije mogao da je prihvati, jer se u njoj nalazio Draža Mihailović kao vojni ministar i načelnik Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini. Tito nije imao poverenja u Britance, ali je koristio njihovo nezadovoljstvo sa Mihailovićem da bi afirmisao NOP u međunarodnim okvirima.
Tri meseca posle Teheranske konferencije stigla je sovjetska Vojna misija 23. februara 1944. u Drvar sa general-lajtantom Kornjejevim na čelu. Da bi se naglasila njena politička uloga bila je akreditovana kod NKOJ-a, a ne kod Vrhovnog štaba. Ubrzo je pripremljena jugoslovenska Vojna misija sa generalom Velimirom Terzićem u kojoj je bio i političar Milovan Đilas, koja je posle mesec dana otputovala u Moskvu. Tada su uspostavljeni direktni kontakti sovjetske vlade i NKOJ-a.
PoŠto je Tito u prepisci sa Čerčilom u prvoj polovini 1944. uporno odbijao da prihvati njegov predlog o povratku kralja Petra II u zemlju, zaklanjujući se iza odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a, Čerčil je od početka 1944. godine uklanjao jednu po jednu prepreku da bi ostvario sporazum sa Titom. Najpre je naredio da se povuku britanske misije kod četnika, a zatim je izvršio pritisak na kralja da smeni vladu Božidara Purića i da za predsednika vlade postavi Ivana Šubašića, bana Hrvatske. Desilo se to 1. juna 1944. a Šubašić je dobio zadatak da ostvari sporazum sa Titom.
U međuvremenu su Nemci izvršili desant na Vrhovni štab u Drvaru 25. maja, odakle se Tito sklonio nekoliko dana u Italiju. Potom je u pratnji britanskih komandosa vraćen na Vis, koji je utvrđen za odbranu. Odatle je Tito rukovodio NOP do jeseni 1944. godine. Čerčil je procenio da je Titov boravak na Visu "zlatan trenutak" da izvrši pritisak na njega da primi kralja ili se bar susretne sa njim, uporno mu dokazujući da je "konstitucionalna monarhija bolja od loše republike".
Tito je vešto izbegavao susret sa kraljem, ali je prihvatio da vodi pregovore sa Šubašićem. Tako je postignut sporazum 16. juna 1944. i to uglavnom prihvatanjem Titovih predloga.
Po tom sporazumu je kraljevska vlada prihvatila federativno uređenje Jugoslavije i preuzela obavezu da izda Deklaraciju o priznavanju "nacionalnih i demokratskih tekovina narodnooslobodilačke borbe". Dogovoreno je da se formira jedinstvena vlada, a da se pitanje monarhije ne pokreće do oslobođenja zemlje.
Odnosi između NOP i Velike Britanije počeli su da se komplikuju posle sporazuma sa Šubašićem, jer je Čerčil ocenio da je Šubašić bio preterano popustljiv prema Titu.
Osim toga Šubašić je obavestio Tita da ne može da ostvari sporazum postignut na Visu, jer nije uspeo da smeni Dražu sa mesta načelnika Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i da srpski političari u Londonu neće da se pridruže njegovoj vladi pod izgovorom da ne žele da se Srbija bori protiv okupatora pod Titovom komandom.
Daljim nesporazumima su doprinosili Britanci koji su predlagali da se Živko Topalović kao Dražin predstavnik za spoljne poslove sretne sa Titom i da potom kao član kraljevske vlade ode u Srbiju sa generalom koga bude naimenovao kralj da smeni Dražu i izvede ga iz zemlje i na taj način ostvari jedinstven front partizana i četnika. Zbog tih predloga i sumnji da mu Britanci pripremaju susret sa kraljem, Tito je odbijao posetu generalu Vilsonu, komandantu Sredozemlja, sve dok mu nije saopšteno da će na sastanak doći Čerčil.
SumnjajuĆi u namere britanske diplomatije, Tito se 5. jula 1944. prvi put od početka oružane borbe protiv okupatora obratio lično Staljinu sa molbom za pomoć. U pismu upućenom Staljinu i Molotovu je naglasio da mu je potrebna pomoć da bi se rešilo pitanje Srbije, koje je za NOP "vrlo važno" i da "od toga zavisi konačan uspeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije" predlažući mu lični susret.
To se dogaĐalo u trenutku kada je bio pod velikim Čerčilovim pritiskom da se sretne sa kraljem i kada se pribojavao da ga Britanci ne ubace u Srbiju, što bi još jače rasplamsalo građanski rat. Osim toga u Hrvatskoj se manipulisalo sa Hrvatskom seljačkom strankom uz pokušaje da se usmeri protiv NOP. Zbog toga je Tito odugovlačio razgovore sa Šubašićem i Britancima oko formiranja jedinstvene vlade, sve dok NOP dovoljno ne ojača da može da diktira svoje uslove.

ENGLEZI POVLAČE MISIJU
O odlukama Teheranske konferencije Čerčil je 10. decembra 1943. izvestio kralja Petra i predsednika jugoslovenske vlade Božidara Purića, a ambasador kod jugoslovenske vlade Stivenson je zahtevao da Mihailović mora da bude uklonjen. Na njegovo insistiranje kairski štab SOE je doneo odluku 11. decembra da povuče svoje misije kod četnika i prebaci ih na partizanski teren. To se konačno desilo krajem maja 1944. kad su prebačeni i američki piloti koji su bili oboreni nad Srbijom.
(Nastaviće se)