Kralj otpisao Dražu

 NA sastanku u Kazerti 12. i 13. avgusta 1944. Čerčil se vratio svojoj omiljenoj temi o antipartizanskom i promonarhističkom stavu 200.000 srpskih domaćina na šta mu je Tito uzvratio da su Srbi započeli oslobodilačku borbu i da u velikom broju učestvuju u NOP-u. Čerčil je dramatizovao slučaj Srbije nastojeći da joj obezbedi poseban subjektivitet protiv NOP-a pod britanskim starateljstvom.
U tim razgovorima Tito je bio prinuđen da obeća da neće uvesti komunizam u Jugoslaviju i da neće upotrebiti vojsku prilikom izražavanja slobodne volje naroda o posleratnom uređenju, što će objaviti u Deklaraciji. Istovremeno su vođeni razgovori vojnih delegacija o pomoći NOVJ i sadejstvu savezničke avijacije prilikom njenih operacija. Čerčil je posle tog sastanka ubrzao smenu Draže Mihailovića sa mesta načelnika Vrhovne komande o čemu je ukaz potpisao kralj 28. avgusta, a 12. septembra 1944. poručio je četnicima da se priključe jedinicama maršala Tita.
Dok su se vodili razgovori sa Čerčilom, već je bila počela bitka za oslobođenje Srbije. Britanske vojne misije kod NOP-a stigle su tri meseca pre sovjetskih misija u Srbiju i razvile plodnu saradnju naoružavajući oko 10.000 boraca što je omogućilo da pet formiranih divizija u Srbiji započnu veće ofanzivne operacije. Tu saradnju je poremetio dolazak sovjetske vojne misije u Srbiju sredinom jula 1944. godine.
Od tada su odnosi sa britanskim misijama zahladneli po diktatu iz Vrhovnog štaba. Nepoverenje je doprinelo da se smanje isporuke britanske pomoći, koje su u julu i avgustu bile znatno manje, da bi Vrhovni štab krajem septembra 1944. najavio da nema potrebe za britanskim pošiljkama pomoći pošto će Crvena armija kompletno snadbevati NOVJ u Srbiji.
Posle ponovljenog susreta Tita i Šubašića na Visu, avgusta 1944., došlo je do žestoke krize u jugoslovensko-britanskim odnosima, koja je potresla i lične odnose Tita i Čerčila. Posredni uzrok krize je bilo približavanje Crvene armije Balkanu. Za dve nedelje, od 23. avgusta do 8. septembra, ratna situacija na južnom delu istočnog fronta munjevito se izmenila, jer su Rumunija i Bugarska bez pružanja otpora prešle na stranu Sovjetskog Saveza i objavile rat Nemačkoj.
TakvAV nagli preokret britanska vlada nije očekivala i odjednom je njena politika kompromisa sa NOP-om bila ugrožena. Zbog toga je insistirala da se u Jugoslaviji na brzinu obrazuje zajednička vlada, koja bi makar po imenu kao kraljevska vlada dočekala Crvenu armiju, jer je postojala bojazan da će Staljin Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije priznati kao privremenu vladu, kao što je uradio u Poljskoj, i time bi propali svi planovi o povratku kralja Petra u Jugoslaviju.
Tito je odgovarao da je nepotrebna bilo kakva žurba, svestan da vreme radi za njega i sa obrazloženjem da mu predstoje teške borbe sa nemačkom armijom koja se povlačila iz Grčke.
Vojno-politička situacija se na jugoslovenskom ratištu, posebno u Srbiji, radikalno izmenila dok je Tito čekao da ga primi Staljin. Bitka za Srbiju, započeta krajem jula 1944. ulaskom u Srbiju Prvog korpusa NOVJ i dejstvima pet srpskih divizija, dala je velike rezultate, pa je Srbija od prividno četničke u očima saveznika za kratko vreme postala partizanska.
Misije zapadnih saveznika kod NOP-a su pogoršanje odnosa tumačile uticajem sovjetske vojne misije, iznenadnim nestankom Tita, britanskim iskrcavanjem u Grčkoj i pokušajem iskrcavanja u Albaniji, kao i iznenadnim dolaskom krajem avgusta američke vojne misije potpukovnika Makdauela kod četnika, koja je izazvala veliko nezadovoljstvo u rukovodstvu NOP-a i sumnje u politiku zapadnih saveznika.
Sve do avgusta 1944. SAD su se držale po strani, nezainteresovane za Balkan. Samo je Ruzvelt pokazivao nedovoljno jasan stav za srpsko pitanje uz podršku kralju Petru II. Pod uticajem izvesnih katoličkih krugova, nije mu bila strana ideja o obnovi neke vrste habzburške monarhije ili podunavske federacije u kom bi slučaju Srbija bila samostalna država. Iz te nedovoljno iskristalisane ideje Kralj Petar II je izvlačio zaključak da je Ruzvelt prosrpski orijentisan u razmatranju jugoslovenskih nacionalnih problema, zamišljajući neku vrstu rekonstituisane Srbije.
Amerika se bila složila sa politikom kompromisa, sa obavezom da pruža pomoć samo partizanima, pa je utoliko bilo čudnije što je odjednom počela da deluje nezavisno bez konsultovanja sa dva druga člana antifašističke koalicije. Ubrzo su usledili protesti, najpre Čerčila, a potom Tita i Ruzvelt je naredio da se povuče ova misija. Makdauel je, ipak, ostao kod Draže do 1. novembra 1944. pošto nije mogao da otputuje iz Jugoslavije.

DIJASPORA UZ PARTIZANE
Sjedinjene Američke Države izražavale su izvesne rezerve prema partizanima, bez obzira što je jugoslovenska dijaspora pretežno stala na stranu NOP-a, a misija Makdauela došla je kod četnika sa Ruzveltovim znanjem. Jedna takva vojno-obaveštajna misija u običnim ratnim okolnostima ne bi bila primećena, ali u zgusnutim i važnim događajima pri kraju rata kada se odlučivalo čija će biti Srbija izazvala je velika uzbuđenja u savezničkim vrhovima i kod NOP-a.
(Nastaviće se)