Staljin šalje tenkove

 U periodu sve veće napetosti u odnosima britanske vlade i NKOJ-a, usledio je 18. septembra Titov put u Sovjetski Savez. Tajanstveni odlazak sovjetskim avionom bez prethodnog informisanja savezničkih misija delovao je kao bomba u savezničkoj komandi Sredozemlja i britanskoj vladi. Na sve njihove kasnije primedbe Tito je odgovarao: "Mi smo nezavisna država i ja kao predsednik Nacionalnog komiteta i vrhovni komandant nisam nikome van naše zemlje odgovoran za svoje postupke i rad koji je u interesu naših naroda."
Rasplet ratne situacije na jugoslovenskom prostoru ubrzao je moskovski dogovor Staljina i Tita postignut u razgovorima od 21. do 29. septembra 1944. Bio je to prelomni događaj u jugoslovensko-sovjetskim odnosima. Za razliku od Čerčila, Staljin se nije cenkao i škrtario u obećanjima dok je ucenjivao Tita kraljem. Davao je više nego što je traženo. Nije priznao NKOJ kao privremenu vladu, ali je jasno stavio do znanja da NOVJ priznaje kao regularnu vojsku Jugoslavije i ravnopravnog saveznika Crvene armije. Na političkom planu u dogovoru sa Titom smislio je složenu diplomatsku igru da se sovjetska "komanda" obrati NKOJ-u i Vrhovnom štabu NOVJ sa molbom da daju pristanak za privremeni ulazak trupa Crvene armije na jugoslovensku teritoriju, koje će posle obavljenog zadatka biti povučene iz Jugoslavije.
U drugom delu ugovora komanda Crvene armije se obavezala da će poštovati civilnu administraciju NKOJ-a, dok to Tito nije uspeo potpuno da postigne u razgovorima sa komandantom Sredozemlja, generalom Vilsonom, kada je bila reč o Istri. Takvom obavezom otvorena je mogućnost da britanska i američka strana na isti način zatraže dozvolu za ulazak njihovih trupa na teritoriju Jugoslavije. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je od Sovjetskog Saveza dobila teško naoružanje, topove, tenkove i avijaciju, a obećano je kompletno naoružanje deset pešadijskih i dve vazduhoplovne divizije.
Od svih Staljinovih predloga, Tito jedino nije mogao da prihvati kralja i obavezu da Šubašić bude predsednik zajedničke jugoslovenske vlade.
Uvidevši da Britanija gubi uticaj na Balkanu pred brzim napredovanjem Crvene armije, Čerčil je 9. oktobra 1944. požurio u Moskvu da zaštiti britanske interese i da se sa Staljinom dogovori o podeli interesnih sfera u srednjoj Evropi i na Balkanu. Na predlog Čerčila, postignut je dogovor da uticaj u Jugoslaviji bude po 50 odsto. U zajedničkom kominikeu za Jugoslaviju kratko piše: "Obe vlade su se saglasile da u Jugoslaviji vode zajedničku politiku u cilju koncentracije svih snaga protiv Nemaca i u cilju rešavanja unutrašnjih teškoća Jugoslovena putem ujedinjenja jugoslovenske kraljevske vlade i Narodnooslobodilačkog pokreta".
Sporazum Čerčil - Staljin uticao je i na poboljšanje odnosa između NOP-a i Anglo-Amerikanaca. Sve ozbiljnije nesporazume i sukobe Tito je posle oslobođenja Beograda uspeo da otkloni pod izgovorom da se radilo o ozbiljnim greškama njegovog štaba dok je on bi odsutan i uveravanjem da nema nikakvih promena u njegovoj politici prema zapadnim saveznicima.
Na osnovu dogovora Tita i Staljina počela su sinhronizovana ratna dejstva jedinica NOVJ i Crvene armije u istočnim delovima Jugoslavije krajem septembra i u toku oktobra 1944. godine. Zahvaljujući tom sadejstvu, vojna i politička bitka za Srbiju je dobijena za kratko vreme uz delimično učešće bugarske armije.
Jedinice Crvene armije učestvovale su u oslobođenju Vojvodine, a 68. streljački korpus i delovi 64. korpusa bili su kratko na Sremskom frontu krajem 1944, kao i Prva bugarska armija, ali su ubrzo povučeni na front u Mađarskoj. Ratnim dejstvima Crvene armije prekraćen je i građanski rat u Srbiji između partizana i četnika za koji su mnogi predviđali da će se razbuktati. U tom trenutku šanse četnika za bilo kakav uspeh sa oko 40.000 boraca protiv znatno bolje naoružanih 450.000 boraca NOVJ bile su minimalne.
Posle oslobođenja Beograda, Tito nije bio spreman da prihvati kraljev mandat za sastav vlade, ali je pristao, da se ne bi zamerio saveznicima, da u odsutnosti kralja Petra II njegovu vlast obavlja kraljevsko namesništvo.
Čerčil u početku nije podržao ovu ideju, jer kralj nije hteo da prenese svoju vlast na druga lica, pa je predlagao da kralj postavi Tita za guvernera Jugoslavije. Na kraju je postignut sporazum sa Šubašićem 1. novembra 1944. u Beogradu, da trojica namesnika vrše kraljevu vlast za vreme njegovog boravka van zemlje. Dogovor o namesništvu umirivao je saveznike i ostavljao kakvu-takvu mogućnost kraljevog povratka u zemlju, s jedne strane, a s druge je osiguravao priznavanje nove jedinstvene vlade od saveznika.
Drugi sporazum Tita sa Šubašićem naišao je na veliki otpor kralja, jer je ocenio da je sačinjen sa namerom "da ga se više ili manje bezbolno reše". Čerčil je i sam bio nezadovoljan sporazumom, ali kad ga je podržao Staljin, prihvatio ga je u načelu, videći u njemu, ipak, mali tračak nade za monarhiju.

POVRATAK BUGARSKE VOJSKE
Kada je polazio u Moskvu, Tito nije imao u vidu učešće Otečestvene frontovske armije Bugarske u oslobađanju istočnih delova Jugoslavije, ali je Staljin zahtevao da nova Jugoslavija time pomogne u rehabilitaciji Bugarske, što je Tito prihvatio. Na razgovorima sa predstavnicima bugarske vlade u Krajovi 5. oktobra 1944. odobrio je dejstva bugarske vojske protiv Nemaca u istočnim delovima Jugoslavije. Prilikom razgovora sa Staljinom pominjala se i ideja o balkanskoj federaciji Jugoslavije, Bugarske i Albanije, nasuprot britanskim planovima o uniji između Jugoslavije i Grčke.
(Nastaviće se)