Vatrena muzika kaćuša

 NA dan 14. oktobra po podne, posle artiljerijske pripreme započe juriš na gradski odbrambeni obod. Glavni udarac nanosio je Četvrti gardijski mehanizovani korpus, 73. i 236. streljačka divizija u saradnji sa jedinicama NOV Jugoslavije.
Ja sam sa komandnim punktom korpusa posmatrao kako više od 300 topova i minobacača, i 24 čuvene "kaćuše", pola sata obrađuju prednji deo odbrane neprijatelja i njegova uporišta koja su bila razmeštena duž južnog oboda grada. Sa mnom je stajao predstavnik Prve proleterske divizija NOVJ čiji su borci na našim tenkovima jurišali u grad, jedan stariji crnomanjasti major, koji ushićeno reče:
- E, ovo je sila! Eh, da i mi imamo ovakve "kaćuše"...
Stari partizan radovao se skorašnjem oslobađanju prestonice i verovatno se prisećao teških borbi loše opremljenih odreda sa do zuba naoružanim fašističkim jedinicama.
Još se nije utišala buka kanonade, a jedinice su već združeno krenule u napad. Probivši gradski odbrambeni obod, zauzeše niz uporišta. Međutim, nisu uspeli da se probiju dublje u grad. Iz neporušenih uporišta neprijatelj je pružao žestok otpor. Naše jedinice prešle su na proverenu taktiku: opkole uporišta, odvoje ih od osnovnih snaga i unište. I tako sedam dana i noći ni na trenutak se nije stišavala borba na ulicama i trgovima jugoslovenske prestonice.
Sporo napredovanje naših jedinica bilo je prouzrokovano i time što je grad bio veoma mnogo miniran. Hitlerovci su pripremili za dizanje u vazduh stotine stambenih objekata i zgrade administracije, istorijske spomenike, tvrđavu, železnicu, most, vodovodnu i kanalizacionu mrežu, elektranu, luku... Zbog toga su paralelno sa uništavanjem neprijatelja razminirani objekti. U tu svrhu je naredbom komandanta fronta izdvojeno sedam inženjerskih bataljona koji su se kretali zajedno sa jurišnim jedinicama i odmah, po oslobađanju zgrada i drugih objekata, pristupali njihovom razminiranju.
Doprinos inženjerskih jedinica Trećeg ukrajinskog fronta za uspešnost oslobađanja Beograda treba posebno naglasiti. Za samo osam dana, od 3. do 10. oktobra, izgradili su tri nova i obnovili 13 srušenih mostova, izgradili šest kilometara novog puta i rekonstruisali 28 kilometara planinskih puteva, očistili mnogobrojne gomile prepreka na putu koje su napravili kako neprijatelji, tako i jedinice 14. korpusa NOVJ s ciljem da se spreči povlačenje hitlerovaca na zapad.
Sovjetski specijalisti za razminiranje očistili su 845 objekata, među kojima je bilo 85 administrativnih zdanja. Pri tom je odstranjeno 3.179 mina, 3.540 eksplozivnih naprava ukupne mase 28.656 kilograma, 12 "iznenađenja", onesposobljeno je sedam skladišta eksplozivnog materijala.
Nije teško zamisliti kakvom bi uništenju bio podvrgnut grad, koliko bi samo žrtava bilo da su hitlerovci uspeli da ostvare svoj plan.
Jugosloveni su visoko vrednovali brigu sovjetske komande o stanovnicima grada, o spasavanju kulturnog nasleđa i stambenih jedinica.
Veća razaranja ipak nisu zaobišla Beograd. Tome su "pomogli" američki i engleski piloti, koji su još 16. i 17. aprila, a zatim i 18. maja, izvršili potpuno nepotrebno bombardovanje. Primetiću da su ubrzo po oslobođenju Beograda, već 7. novembra 1944. godine, na dan 27-godišnjice Velikog oktobra, piloti saveznika naneli udar Šestom gardijskom streljačkom korpusu general-lajtnanta G. P. Kotova, koji je marširao ka Dunavu.
Oni su nastavljali da nadleću sve dok im piloti Heroja Sovjetskog Saveza, A. I. Koldunov i D. D. Sircov, nisu pružili otpor.
Tada su poginuli komandant korpusa G. P. Kotov, pomoćnik načelnika političkog odeljenja za komsomolski rad kapetan M. Harikin i mnoštvo naših vojnika.
Istovremeno sa borbama u samom Beogradu, bilo je napeto jugoistočno od grada. Velika požarevačko-smederevska grupacija hitlerovaca, koju su potiskivale jedinice 57. armije, užurbano se povlačila u pravcu Beograda, pokušavajući da se sjedini sa jedinicama koje su se nalazile u gradu. Na području Avale ovu grupu su opkolile naše i jugoslovenske jedinice. Međutim, nije bilo dovoljno snage da se ova grupacija likvidira. Komandant fronta morao je deo jedinica koje su se borile u gradu da povuče i priključi likvidaciji ove grupacije. Iako je to usporavalo borbena dejstva u Beogradu, ona ni na trenutak nisu prekidana.
Nije nimalo lako imati u pozadini takvu naoružanu grupaciju dok jurišate na veliki grad. Trebalo ju je što pre likvidirati. Komandant korpusa V. I. Ždanov izvršio je noću 18. oktobra delimično pregrupisavanje svojih jedinica, kako bi tenkovima ojačao sovjetske i jugoslovenske streljačke jedinice.
Još prethodnog dana, preporučio sam general-majoru P. M. Verholoviču da neprijateljskoj grupaciji pošalje ultimatum sa zahtevom da obustave pružanje otpora.
Međutim, komanda oružane grupacije odbila je ultimatum. I dalje su se nadali da će se probiti na zapad. Kako smo saznali od jednog zarobljenika, komandant oružane grupacije naredio je da se onesposobi sva tehnika (samo je automobila kod hitlerovaca bilo oko 1.500) i da se u tri grupe probiju do pontonskih mostova na Savi u rejonu naselja Čukarica.
Tada su naše jedinice zajedno sa jugoslovenskim, uz podršku 17. vazduhoplovne armije, naneli nekoliko udara, i 19. oktobra neprijateljska grupacija, koja je imala u svom sastavu oko 20.000 ljudi, više nije postojala.

BRIGA O CIVILIMA
KOMANDANT fronta trudio se da nema žrtava među civilima i da ne ruši zgrade. Zbog toga se juriš neposredno na grad sprovodio bez upotrebe silovitih bombardovanja i artiljerijskih udara. Fašisti su bili rešetani najviše ručnim raketnim bacačima, granatama i vatrom iz automata.
(Nastaviće se)