Praznuju dva naroda

RANO ujutru 20. oktobra, posle kratkih sastanaka, počeo je završni juriš na neprijateljska utvrđenja u samom Beogradu. Borba je bila duga, žestoka, uz mnogo prolivene krvi. Hitlerovci su imali veoma dobar položaj - u njihovim rukama bila je stara beogradska tvrđava, iz koje su sipali paljbu po dubini naših pozicija.
Međutim, naletu naših i jugoslovenskih vojnika, koji su goreli od želje da što pre oslobode Beograd, ništa nije moglo da se suprotstavi. Prilagodivši se situaciji, vojnici su delovali u malim grupama. Uz podršku tenkova i samohodnih topova, oni su otimali od neprijatelja kuću po kuću, ulicu po ulicu.
U borbama za oslobođenje Beograda naši borci i oficiri pokazali su visoku borbenu veštinu i hrabrost. Posada protivtenkovskog topa potporučnika Džumajeva uništila je tri topa, pet automobila i raznela dve čete hitlerovaca. Protivtenkovski vod natporučnika Maljkova uništio je nekoliko oružanih tačaka neprijatelja. Borci streljačkog bataljona, pod komandom Grunjina, uništili su skoro puk nemačke pešadije, 13 topova, četiri minobacača i zarobili 228 hitlerovaca.
Ujutru 20. oktobra, u štabu komande general-lajtnanta V. I. Ždanova izvestiše da je zgrada telefonsko-telegrafske jedinice, zbog koje su borbe trajale od ranog jutra, konačno u našim rukama.
Pošto zgradu nismo uspeli da zauzmemo odmah, komandant 42. lovačke protivtenkovske artiljerijske brigade, pukovnik K. A. Leonov, rekao je da su za zauzimanje pošte potrebni dobrovoljci. Odazvalo se 15 komunista i komsomolaca. Poveo ih je čovek čija profesija nije bila vojnička, ali veoma hrabar i odvažan oficir - poručnik medicinske službe N. N. Kravcov. On ne samo da je dobro poznavao svoju profesiju, nego je i vešto baratao svim tipovima streljačkog oružja.
Grupa Kravcova, krećući se iza tenkova Prvog bataljona 14. gardijske mehanizovane brigade, izašla je na Ulicu kralja Aleksandra. Zgrada pošte bila je nadohvat ruke. I komandir grupe naredio je juriš. Vojnici, pucajući iz automata, krenuše napred. U tom momentu, iz obližnjeg podruma blesnu rafalna paljba.
Poručnik N. N. Kravcov brzo se snašao. Uzevši sa sobom još dvojicu vojnika, krenu preko vodovodne cevi i simsa, i izađe sa njima pod prozor zgrade iz koje su hitlerovci pucali. Naši junaci uništili su desetoricu neprijateljskih vojnika sa automatima i jednog mitraljesca.
Prilikom kretanja ka zgradi pošte, naša grupa opet je napadnuta, ovog puta iz kuće na uglu kraljevog dvorca. Morali su svi da zalegnu. Tada Kravcov sa granatama u rukama dopuza do kuće. Ubrzo odjeknuše dve eksplozije, ali poslednji rafal nanese teške rane poručniku medicinske službe N. N. Kravcovu...
Oduševljeni podvigom komandira, borci kroz prozore uleteše u zgradu pošte i vatrom iz automata uništiše 25 neprijateljskih vojnika, a 17 ih se predalo.
Ništa manje žestoke, vođene su borbe i oko Glavne železničke stanice, grupe zgrada ministarstava u Nemanjinoj ulici, kao i u rejonu Čukarice.
Borci NOVJ bili su hrabri, odvažni, otvoreni ljudi, koji su ljuto, baš kao i mi, mrzeli fašiste. I u borbenim operacijama, i u kratkim momentima predaha, sovjetski i jugoslovenski vojnici bili su kao braća.
Borbu za Savski most dobro sam zapamtio. Jedinice Četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa nekoliko puta su bez uspeha pokušale da ga osvoje, ali protivnik je držao most kao poslednje sredstvo spasa.
Shvatajući to, V. I. Ždanov odlučio je da zatraži pomoć od avijatičara i artiljeraca. U dogovoreno vreme, nad mostom i aerodromom Zemun pojaviše se, zaštićeni lovcima, jurišni avioni general-lajtnanta O. V. Tolstikova.
Oni su potisnuli protivavionsku i poljsku artiljeriju hitlerovaca, a njihovu pešadiju pokosili. Iskoristivši ovo, naši vojnici su jurnuli na most. Uskoro su proširili borbena dejstva na levoj obali. Za njima pohitaše jedinice NOV Jugoslavije.
Beograđani su likovali i činilo se da njihovi osmesi obasjavaju sve unaokolo. Na zgradama su se vijorile trobojke i crvene zastave, na ulicama i trgovima organizovani su masovni skupovi.
U Čast izvojevane pobede, jedinicama i pojedincima koji su se najviše istakli u borbama za oslobođenje prestonice Jugoslavije od nemačkog okupatora pridodat je naziv "beogradski". Bio je to praznik za ceo sovjetski narod. I nije slučajno što je Moskva pozdravila zauzimanje Beograda sa 24 plotuna iz 324 topa.
Ubrzo posle rata, 19. juna 1945, Ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR, utemeljena je medalja "Za oslobođenje Beograda", kojom su odlikovani svi učesnici te operacije. Veliki broj vojnika Trećeg ukrajinskog fronta i 300 vojnika NOV Jugoslavije odlikovani su sovjetskim ordenima i medaljama.
Vlada Jugoslavije je odlikovala ordenima i medaljama 2.000 sovjetskih vojnika i oficira. Trinaestorica sovjetskih vojnika dobila su zvanje narodnog heroja Jugoslavije.

VISOKA CENA SLOBODE
NIKADA neću zaboraviti Beograd dva dana po oslobođenju. Bilo je isto onako tmurno, ali se u vazduhu više nisu osećali paljevina i barut, na ulicama je bilo neobično mirno, a ljudi - žalosni i ćutljivi. Toga dana Beograđani su sahranjivali svoje oslobodioce - vojnike poginule u borbama i oficire Crvene armije i NOVJ. Njih je na poslednji put ispraćalo celokupno stanovništvo grada i prigradskih mesta.
(Kraj)