Unosna žetva koke

 SLEDEĆi tradiciju latinoameričkih zemalja, Kolumbija je, pored državnih simbola - zastave i grba, izabrala za nacionalni moto sledeću poruku: "Sloboda i red".
Danas taj moto cinično zvuči. U zemlji svakako ima slobode, ali o "redu" je teško govoriti kada se u Kolumbiji svakog dana desi po nekoliko ubistava i otmica, kada ljudi ne znaju ko puca na ulicama: gerilci, narkodileri ili pripadnici desničarskih paravojnih bandi za koje se samo nagađa ko iza njih stoji.
Kolumbija je izbila u prvi plan svetske narkomode kada je osamdesetih godina prošlog veka došlo do "kokainske groznice", koja je krenula baš iz te andske zemlje, ali su joj koreni mnogo dublji i na hiljade kilometara dalje.
Beli prah kokaina je maltene preko noći počeo da se traži u "najdrogiranijoj zemlji" sveta Americi, a preko nje, ili mimo nje, i u zapadnoj Evoropi. Na te dve destinacije su danas glavni potrošači kokaina.
Kokainsku "slavu" Kolumbije, koja se po belom prahu i krvavim tragovima droge pročula širom sveta, nisu uspeli da pomrače i otklone čak ni jedan izuzetni nobelovac Gabrijel Garsija Markes, ili ni jedna svetska diva kakva je Šakira.
Proizvodnja i krijumčarenje droge su u Kolumbiji dobili takve razmere da se često govori o "narkoekonomiji" od koje živi značajan deo privrede te zemlje. To su, svakako, preterivanja. Na kokainu iz Kolumbije zarađuju se milijarde dolara, ali najveći deo tih basnoslovnih para završi u džepovima "narkolordova", domaćih i stranih, u rukama korumpiranih državnih funkcionera, a takođe i u bankarskim kasama u Americi i na drugim mestima gde se peru pare od droge.
No, svejedno, "bezazlena biljka" koka od koje se pravi kokain, tajne laboratorije u kojima se "destilira" droga i svi njeni putevi kroz nepreglednu i teško prolaznu selvu Kolumbije, upošljavaju najmanje milion ljudi iz te zemlje.
Ima procena da bi ta brojka mogla biti i znatno veća, mada je sasvim izvesno da se tu ne može doći do egzaktnih podataka.
Ono šta se pouzdano zna, to je da se koka i kokain "valjaju" kolumbijskom selvom, da na volšeban i siguran način stižu na tržišta Amerike i Evrope i da je to i u Kolumbiji, kao i svuda u svetu, najunosniji biznis. Na zov dolara koji se na drogi tako lako zarađuju ni u toj zemlji niko nije ostao gluv.
Seljaci - indiosi, koji su na svojim poljima gajili kukuruz, soju i pasulj, i svakako stoku, u poslednje tri-četiri decenije opredelili su za koku koja im donosi znatno veće prihode, mada su oni u tom narkolancu najbednije plaćeni.
Od onih desetak, a možda i celih dvadeset milijardi dolara, koliko se godišnje obrne na kokainu u toj zemlji, njima zapadne samo mrvica, ali i to je mnogo bolje nego gajiti pasulj.
Svakako, Kolumbijci ne rade samo na gajenju koke. Mnogi su zaposleni u tajnim laboratorijima u džungli, drugi prevoze koku, ili pastu, treći rade na obezbeđenju tajnih puteva droge, a nemalo njih je otišlo u narkogerilu, jer je droga i tamo stigla. Zovu dolara, makar se radilo o narkoparama, ne odolevaju ni oni koji se bore za revoluciju i pozivaju sa na Marksa ili Maoa.
Latinska Amerika je odavno bila poprište levičarskih gerilskih ratova. Takva je bila i kolumbijska gerilska grupa FARK (Revolucinarne oružane snage Kolumbije), ali više nije. Umesto dizanja revolucije, čime još preti, ona se bavi švercom droge i na tome zarađuje godišnje bar nekoliko stotina miliona dolara.
Prvo su se finansirali naplaćivanjem "revolucionarnog poreza" od bogataša, zatim su prešli na otmice, a u poslednje dve decenije "valjaju" drogu.
Pored tih miliona dolara koje droga protura selvom, sa kokainom, koji i sami Kolumbijci sve više "šmrču", došlo je i nasilje, verovatno najokrutnije u celom svetu.
U međusobnim obračunima narkoklanova, u teroru koji su nametnule razne gerilske i paravojne grupe, ljudi ginu kao glineni golubovi - na ulicama, u selvi, u državnim nadleštvima, u kafanama, na putevima....
Na teror narkoganga i narkogerile odgovorile su i tajne paravojne organizacije kolumbijske ultradesnice, pa je nasilje došlo dotle da mu se ne vidi kraj. Gine se, svakako, i u obračunima koje vode snage reda s narkodilerima.
U Kolumbiji, zemlji koja ima 45 miliona žitelja, nasilje se nastavlja. Donedavno, godišnje je ubijano između 10.000 i 30.000 ljudi.
Prošle godine ih je u sačekušama ili jednostavno na ulicama ubijeno 15.678. Ni ova godina ne pokazuje trend smanjenja. FARK u svojim logorima na jugu zemlje drži oko 700 talaca, koje još nema ko da otkupi.
ReŽim predsednika Alvara Uribea, najbližeg američkog saveznika na tlu Južne Amerike, već godinama se nalazi između dve vatre.
Sa jedne strane Vašington pritiska svim sredstvima da se Bogota odupre narkobaronima, da smanji površine pod kokom, da krene u žestoku ofanzivu protiv dilera i narkogerilaca, a sa druge domaća javnost se pita da li je pametno i prihvatljivo da zemlja osiromašuje zarad interesa "imperije sa severa" i da postane njen "poslušnik", za šta je već optužuju širom kontinenta, pogotovo otkako je Uribe pristao da Amerikanci u Kolumbiji uspostave i svoje vojne baze.
Najbolje je tu dilemu izrazio ovih dana kolumbijski analitičar Ernando Gomes Buendija: "Mi Kolumbijci smo pred đavolski teškom dilemom: prikloniti se američkoj imperiji bez pogovora u njihovoj borbi protiv droge, ili stati uz korumpiranu domovinu."

(Nastaviće se)