Obama priznaje poraz

 NIKO u svetu ne troši više para od Amerike u borbi protiv droge, ali niko među 190 država naše planete ne obrne toliko dolara na narko biznisu koliko ta zemlja inkasira na domaćem tržištu droge.
To je paradoks u čijem se dvorištu mora tražiti i odgovor na ono sudbinsko pitanje koje u poslednjih tridesetak godina muči naš svet: kako je to moguće da što je borba protiv droge žešća, narko biznis i narkomanija sve više napreduju, sve više su u usponu?
U traŽenju odgovora na to pitanje sve oči su uprte prema Americi. Ta velika i bogata zemlja, kako su priznala i dvojica njenih bivših predsednika, troši polovinu svetske produkcije droge. Statistike kažu da je 72 miliona Amerikanaca starijih od 12 godina, bar jednom u životu probalo drogu. I što je još gore, 45 odsto mladića i devojaka u srednjim školama te zemlje imali su kontakt sa drogom. I taj procenat raste. Najnovije statistike takođe kažu da 20.000 Amerikanaca godišnje umre od droge. Onih koji "valjaju " narkotike mnogo je više u zatvorima. Droga je postala veliko zlo Amerike. To priznaju njeni predvodnici i njeni naučnici.
Doskorašnji američki predsednik Džordž Buš, junior, najavljujući žestoku borbu protiv narkomanije, izjavio je da je droga možda i najveći problem i neprijatelj Amerike.
To sada govori i predsednik Barak Obama, ali njegov rečnik je nešto drugačiji. On je zapravo prvi od petorice poslednjih američkih predsednika koji je smogao snage da javno prizna da je "rat protiv droge izgubljen", da ovo što je do sada rađeno nije dalo skoro nikakve rezultate i da treba tražiti "novu strategiju" u borbi protiv droge.
Obama nije nagovestio kakav bi to zaokret u borbi protiv narkomanije mogao da bude, iz čega se izvlači zaključak da on takvog odgovora i nema, da na vidiku nema nikakve "nove strategije".
Do sada Vašington je naglasak stavljao na to da drogu i njeno krijumčarenje treba tući u glavu, na njenoj "nultoj tački", tamo gde se proizvodi. Tako se do sada i vodio rat protiv droge. Umesto na ulicama i granicama zemalja velikih potrošača, među kojima je Amerika na prvom mestu, borba je vođena u gudurama Kolumbije, Perua i Bolivije, tamo gde koka raste.
To je sasvim pogrešna strategija, upozoravali su predstavnici andskih država. Rat protiv droge se može dobiti samo tamo gde se ona traži i gde se troši. Dakle, na ulicama Njujorka i drugih američkih i evropskih gradova. Naglasak mora biti na potražnji, a ne na ponudi. Dok se droga bude tražila i plaćala, uvek će je biti.
Vreme im je dalo za pravo. Droga je postala veliki, možda i najunosniji biznis našeg vremena. Ponajmanje za uzgajivače koke pod visovima Anda i plantažere marihuane u Meksiku, a mnogo, mnogo više za narkomafiju, za one koji pretaču koku u kokain i kanalima kartela je dopremaju do ulica američkih i evropskih gradova. Na tom putu cena droge naraste i do 200 puta!
Amerika je u središtu tog ilegalnog biznisa. Ako je tačna procena da se u svetu na drogi godišnje obrne 500 milijardi dolara, onda to znači da se u Americi "valja" polovina te sume.
SAD troše velike pare u borbi protiv droge, ali su neefikasne. Ali, godišnje zaplene jedan odsto droge koja tamo stigne. Nije ni Amerika gadljiva na narko dolare.
Kako priznaje šef Agencije UN za borbu protiv droge Antonio Kosta organizovani kriminal koji se bavi prometom droge, jedini je u 2009. raspolagao likvidnim investicionim kapitalom, i bio je u toj godini teške ekonomske krize, spasonosan za brojne finansijske institucije i investicione fondove u SAD i na egzotičnim ostrvima.
Inače, kada je reč o prljavom novcu od droge godišnje se u svetu opere oko 200 milijardi dolara, opet, ponajviše u Americi.
Otvoreno je dakle pitanje sa koliko se odlučnosti i volje SAD bore protiv narko biznisa, tj. protiv onih njegovih uporišta koja su bliže toj zemlji, nego recimo Kolumbiji ili Avganistanu. Tim pre što je odavno poznato da su i CIA i DEA, tu borbu protiv droge često koristile u političke i špijunske svrhe, da podrže proameričke režime, a i da pokrivaju troškove svojih tajnih operacija.
Kako i koliko se Amerika efikasno bori protiv proizvodnje i krijumčarenja droge, možda najbolje govori slučaj Avganistana, zemlje koja je glavni proizvođač i snabdevač opijuma i heroina u svetu. Otkako su Amerikanci stigli tamo i tu zemlju stavili praktično pod svoju kontrolu, proizvodnja droge je procvetala i povećala se više puta. Droga, maltene, nesmetano odlazi otuda u svet, mada Amerikanci tamo kontrolišu i nebo i zemlju.
U prilog takvim tvrdnjama ide i činjenica da biznis droge u toj zemlji kontroliše Ahmed Karzaj, rođeni brat avganistanskog predsednika Hamida Karzaja. Ahmed je, inače, tvrde obavešteni izvori, glavni saradnik i "poverenik" CIA u toj nesrećnoj zemlji, razapetoj između rata i droge.

MARIHUANA U SAD
Ne zavise američki narkomani samo od uvoza kokaina koji stiže iz Kolumbije i heroina sa Bliskog istoka. Oni i sami gaje drogu, ali nešto bezazleniju marihuanu, mada dovoljno otrovnu za njene mlade naraštaje.
U SAD se godišnje proizvede oko 10.000 tona marihuane, koja se uglavnom u celosti tamo i potroši. Marihuana se gaji na zabitim prostorima krajnjeg zapada, ispod Stenovitih planina. Pored Kalifornije, marihuanu gaje i na Floridi, u Tenesiju, Alabami. U poslednje vreme, kada je o marihuani reč, počela je i "kućna radinost"- na terasama stanova, u dvorištima, na krovovima... Meksiko je takođe veliki proizvođač marihuane. On je doskora u tome držao primat u svetu, ali ga je Amerika pretekla.

TRANSPORT TELA SRBA UBIJENIH U BOLIVIJI
SAHRANE JOŠ DALEKO
LOZNICA - Kada će, u svojim mestima, biti sahranjeni Predrag Čanković, Saša Turčinović i Bojan Bakula, koji su ubijeni pre dve nedelje u Boliviji, još ne znaju ni njihove porodice. Zasad, familije nisu dobile odgovor od našeg Ministarstva spoljnih poslova na njihov zahtev o plaćanju troškova transporta u Srbiju.
- Danima zovemo ministarstvo - kaže Zvorničanka Dragana Jovanović, nevenčana supruga Predraga Čankovića. - U ministarstvu su nam rekli da nemaju još nikakve informacije, a kada budu imali da će javiti.
Naša sagovornica ističe da, pošto nemaju novac za transport posmrtnih ostataka, ne preostaje ništa drugo nego da se nadaju u pomoć MSP, jer od familija ništa ne zavisi. (V. M.)

(Nastaviće se)