Izvor i ponor života

 KOKA, ta lekovita i nimalo atraktivna biljka, koja je u poslednjih pedesetak godina dobila volšebnu kokainsku slavu, izmenila je život i imidž Kolumbije, a u život tamošnjih domorodaca unela pravu revoluciju, mada glavne pare od tog novog biznisa ponajmanje idu u njihove ruke.
U svetu se koka gaji na oko 200.000 hektara. Skoro sve te površine su raspoređene u tri južnoameričke zemlje - Kolumbiju sa nešto više od 120.000 hektara, Peru - 52.000 hektara, i Boliviju, na oko 35.000 hektara. Te brojke su relativne. Niko, zapravo, ne može sa sigurnošću dati tačan podatak koliko je zemlje pod kokom. Biljka od koje se pravi kokain raste u zabitnim gudurama podno Anda, tamo gde je pristup čoveku otežan, a prolaz za policijske patrole skoro nemoguć, ne samo zbog nepristupačnog terena, nego i zbog naoružanih grupa, bilo da su to plaćenici ili narkogerilci koji te njive pod kokom štite.
Za tamoŠnje indiose koka je izvor egzistencije. Bila je delimično i pre pojave kokainskog biznisa. Gajili su je za lokalnu industriju, za lekove, za sebe. Sa pojavom kokaina, život im se promenio. Od gajenja koke dobija se mnogo više para - najmanje desetak puta. Tu više nema dileme. Indiosi su se prebacili na koku. Pa čak i onda kada vlast uništi njihova polja pod kokom i da im obeštećenje da bi na toj zemlji nešto drugo gajili, oni su se opet vraćali koki, bilo na istom mestu, bilo krčeći šume u tim tropskim oblastima.
Taj program oslobađanja zemlje od koke, koji SAD svesrdno podržavaju, naišao je na otpor vlasti i "kokaleroša" (uzgajivači koke) u Kolumbiji, Peruu i Boliviji.
"Mi od toga živimo", kliču oni na lokalnim demonstracijama, upozoravajući vlasti da kažu Amerikancima da narkomane traže na svojim ulicama a ne u južnoameričkoj selvi.
"Ne može Vašington od nas da traži da se borimo protiv droge po cenu osiromašenja naših ljudi", poručio je nedavno bivši predsednik Bolivije Hajme Zamora. U međuvremenu, u te tri zemlje mnoge stvari su se toliko promenile da one više ne liče na sebe. Napolju su stekle narkoslavu i američke pritiske, a unutra narkoteror i kokainsku agrarnu reformu. Narkobosovi, koji su držali svoje moćne klanove u Medeljeni u Kaliju, praćeni s najmanje hiljadu svojih bliskih saradnika, koji su svi postali milioneri zaradivši na drogi, nisu samo "destilirali" kokain u tajnim laboratorijama unutar selve, nego su počeli da kupuju od indiosa zemlju. Tako se u privrednom životu tih zemalja pojavila nova kategorija veleposednika - narkolatifundisti, koji u svojim rukama drže stotine hiljada, a neke procene kažu i čitav milion hektara. I što je još gore, zbog skoka cene zemlje i pritiska narkomafije, indiosi su počeli da krče šume unutar selve, šume koje su tu na ivici Amazona, deo onih spasonosnih "pluća sveta" koja se prostiru prema jugu, na teritoriji Brazila.
Predsednik Kolumbije Alvaro Uribe, koji, inače, više od bilo kojeg šefa države u Južnoj Americi podržava američki program borbe protiv droge, takođe nije izdržao a da se ne usprotivi tim američkim pritiscima, koji, i po njemu, idu u sasvim pogrešnom pravcu: dave "kokaleroše" umesto da drogu tuku na granici Meksika i u svojoj kući.
"Nama droga jede šume", rekao je Uribe, navodeći podatak da svake godine u Kolumbiji nestane oko 300.000 hektara šuma da bi ustupile mesto uzgajanju koke. Amerika je, svakako, za to kriva, jer bez njene potražnje za drogom ne bi bilo ni tih krčevina.
"Stručnjaci su izračunali", rekao je Uribe, "da se za svaki gram kokaina koji odavde ode u svet unište četiri kvadratna metra šuma."
Inače, Kolumbija, posle Brazila, ima jednu od najvećih riznica šuma na svetu - više od 600.000 kvadratnih kilometara zelenog okeana, što je ravno površini najvećih zemalja u Evropi.
Sada vlasti Kolumbije, Perua i Bolivije traže od zagovornika uništavanja polja pod kokom, pre svega od Amerike, da im plate to uništavanje šuma i tu ekonomsku štetu koja nije mala.
I dok se vode takve polemike i sporenja, biznis sa kokom i kokainom i dalje cveta u sve te tri zemlje. Kad im se uništi jedna setva, indiosi zasađuju koku na drugom mestu. I tu nema kraja.
Sama Kolumbija izbaci godišnje na svetsko tržište do 500 tona kokaina. Istina, u poslednje vreme došlo je do smirivanja proizvodnje, ali to je trenutna pojava. U poslednjoj deceniji prošlog veka u toj zemlji produkcija droge je povećana pet puta.
U Peruu godišnje se proizvede stotinak tona kokaina, a u Boliviji duplo manje - 52 tone. Amerikanci, koji sve drže pod prismotrom, kažu da su te brojke nepouzdane, da bi mogle biti veće, naročito u slučaju Bolivije.
Odgovara im pomoćnik ministra za socijalu te zemlje Felipe Kaseres: "Mi ne znamo pouzdano koliko se kokaina proizvodi u selvi. Da bismo to znali morali bismo da imamo uvid u njive koje su pod kokom, a naročito u tajne laboratorije koje tamo rade. A kada bismo to znali, te droge ne bi ni bilo u tim statistikama, jer bismo je zaplenili. Isto kao što ni Amerikanci ne znaju koliko je prošle nedelje prešlo droge preko meksičke granice. Jer kad bi znali, valjda bi je zaplenili.

SKOK OD 300 PUTA
U februaru daleke 1909. godine u Kini je osnovana Međunarodna komisija za opijum, pa se to smatra jednim od prvih koraka moderne civilizacije na planu kontrolisanja prometa droge, koja je već onda, kao i ranije, bila predmet sporenja i ratovanja, o čemu svedoči i onaj davnašnji "opijumski rat" na tamošnjim prostorima.
Prema ondašnjim procenama stručnjaka, računalo se da u svetu ima oko 800.000 ljudi koji su uživali drogu.
Šta se desilo u međuvremenu? To da se ta brojka popela na 234 miliona žitelja naše planete koji su u kontaktu sa drogom. To je maltene 300 puta više, i pet odsto svetske populacije. I sve ih je više.
Gledano po strukturi potrošnje narkoartikala, to danas izgleda ovako:
Oko 166 miliona ljudi puši marihuanu.
Sintetičke droge, koje su sve zastupljenije, naročito u zapadnoj Evropi, gde ih najviše i prave, koristi oko 40 miliona ljudi.
Kokain, drogu koja je najpopularnija u Americi, uživa 17 miliona žitelja naše planete, dok heroin koristi njih oko 20 miliona.

(Nastaviće se)