Senke kralja Eskobara

 SVI putevi droge vode u Ameriku. Tu istinu je prvi shvatio Kolumbijac Pablo Eskobar, siromašni dečak iz Medeljina, koji se u svojim tinejdžerskim godinama bavio sitnim kriminalom i krađom automobila. On je u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka izrastao u najčuvenijeg krijumčara droge, ne samo u Kolumbiji nego i u svetu.
Eskobar se na švercu droge bio toliko osilio i obogatio da je u okolini Medeljina gradio naselja za sirotinju, podizao je narkodolarima fudbalske stadione, bolnice, tajne i javne aerodromske piste odakle je kokain u velikim količinama odlazio na Bahame, a odatle u SAD.
U međuvrmenu, razvio je u zemlji mrežu krijumčara i tajnih laboratorija, potkupio je državne činovnike i carinike na svim nivoima, a sve one koji su mu stali na put likvidirao je bez milosti, usred bela dana, na ulici, u kafani, u automobilu.
Cela Kolumbija je to znala i videla, ali niko mu nije smeo stati na put. Za siromašni deo Kolumbijaca on je bio medeljinski Robin Hud, za vlast nedodirljivi moćnik, a za Amerikance terorista kome se mora stati na put.
Kada je 1991. godine osetio da se obruč steže oko njega, Eskobar se u dogovoru sa vlastima predao, a onda je od zatvora u koji je bio smešten, napravio hotel sa pet zvezdica u kojem ga je služila svita kelnera i kuvara, a oko njega se motala gomila mladih i lepih devojaka. Kada je osetio da bi na pritisak Amerikanaca, mogao zaista biti premešten, a možda i likvidiran, Eskobar je iz tog zatvora pobegao.
Kako? Jednostavno izašao je na glavni ulaz i peške odšetao iz njega, praćen svitom svojih telohranitelja i nemim pogledima oko 400 kolumbijskih vojnika koji su taj zatvor obezbeđivali. Nije dugo bio na slobodi. Policija ga je ubila 1993. godine.
Na scenu će stupiti njegovi naslednici. Ubrzo posle njegove smrti nastao je glasoviti narkoklan iz Kalija, koji je preuzeo poslove. Razlika je bila samo u tome što su braća Hilberto i Migel Orehuela drogu odašiljali više preko kanala u Meksiku, nego preko Bahama. Klan iz Kalija nije dostigao „slavu“ Medeljina, ali je bio moćan i krvav isto kao onaj koji je vodio Eskobar. Braća Orehuela, pre nego će biti uhapšeni i izručeni Amerikancima, gde su osuđeni na po 30 godina robije, „zapošljavali“ su u Kolumbiji 80.000 ljudi koji su radili u njihovom biznisu, počev od tajnih laboratorija u selvi, pa do tajnovitih puteva kojima je droga odlazila na sever.
NeŠto više svetla na to vreme vladavine Medeljina i Kalija, bacila je, sa zakašnjenjem od 15 godina Kolumbijka Virhdžinija Valjeho, dugogodišnja pratilja i ljubavnica Pabla Eskobara. U vreme kada je upoznala „kralja koakina“ Virhinija je bila najpopularnija televizijska voditeljka u Kolumbiji. Lepa, pametna i rođena za TV ekran, ni ona nije odolela dolarima i „čarima“ najčuvenijeg narkokuma.
U knjizi „Volela sam Pabla, mrzela sam Eskobara“, Virhinija u svojoj 58. godini, dakle, u vreme kada su počeli da ponestaju dolari i da se topi njena lepota, otkriva detalje iz zločinačke delatnosti svog „čoveka“, pokušavajući da se, kako to i naslov knjige govori, ogradi od njegovih zlodela.
Najpikantniji je deo knjige koji govori o prijateljstvu Eskobara i sadašnjeg kolumbijskog predsednika Alvara Uribea, koji je u ono vreme bio šef Civilne vazdušne plovidbe u Kolumbiji. „Pablo je obožavao Uribea“, piše Virhdžinija. Govorio je: „Da mi Bog nije poslao tog blagoslovenog momka, morali bismo da plivamo do Majamija kako bismo gringosima doturili drogu. Sada kada imamo sopstvene piste i našu avijaciju, niko neće moći da nas zaustavi.“
U knjizi takođe stoji da je Uribe, u ono vreme, izdao Eskobaru na stotine dozvola za letove aviona i helikoptera, da je dao odobrenja za izgradnju improvizovanih i manjih aerodroma u unutrašnjosti zemlje. Sa tih aerdroma Eskobar je, maltene javno, slao avione i helikoptere natovarene kokainom.
Virhinija je posle izlaska iz štampe te njene knjige, izjavila da se nada da je Amerikanci neće izručiti, jer je u Bogoti čeka sigurna smrt. Njenoj zelji će ipak biti udovoljeno, jer je Virhinija pristala da svedoči pred američkim sudom u Majamiju protiv mnogobrojnih kolumbijskih narkobosova.
Kolumbija, kojoj je pripala slava da bude najčuvenija narkodržava u svetu, mada se njena vlast svesrdno bori protiv droge, razbijena je, kako je jednom za svoju domovinu rekao Garsija Markes, na dve polovine, na dve države. U jednoj seju drogu i smrt, u drugoj gaje nadu i ginu na ulicama. Jedni se nadaju da moćna imperija sa severa neće biti slepa i gluva na muke kolumbijskog naroda, a drugi su izgubili svaku nadu. Puna je kolumbijska selva plantaža koke i tajnih laboratorija kokaina, isto kao što su i tamošanja groblja prepuna svežih humki ispod kojih leže oni koje odnosi rat droge, u kojem nema ni jasnih frontova, ni svetla na kraju tunela.
U tom zamršenom lavirintu odvija se mučni život Kolumbije. Teško je uočiti granice između onih koji su van zakona i onih koji su u zakonu. Droga i njeni basnoslovni dolari su nagrizli, a često i razorili ustaljene tokove života i važeća pravila igre. Kako bi rekao Kolumbijac Leonardo Siasia, sve je zamršeno i poremećeno, ali jedna istina stoji: „Narkomafija je oblik ilegalnog kapitalizma, isto kao što je kapitalizam legalna mafija.“
U slučaju Kolumbije to možda i nije preterano reći.

Kumovi sa brkovima
U vreme pojave Pabla Eskobara i njegovih narkosledbenika, bilo je uobičajeno da se ti momci šetaju ulicama, kafanskim salama i plažama, kratko ošišani, sa „rej ban“ naočarima i debelim zlatnim lancima oko vrata. Svi su ih prepoznavali kao novokompovane bogataše, koji ne umeju da nose svoje milione, ali zato znaju da idu okićeni zlatnim lancima. Možda su oni i bili preteča te mode, koja će se potkraj prošlog veka pojaviti u svetu, pa čak i u našim krajevima. Žestoko momci kokaina iz Medeljina i Kalija, a nešto kasnije iz meksičkih narkokartela u Tihuani, Sjudad Huaresu, El Pasu i Meksičkom zalivu, razlikovali su se od svojih kolega u svetu, jedino po brkovima, što je inače uobičajena moda na tim prostorima Latinske Amerike.

(Nastaviće se)