Kraljica za katedrom

 OBRAZOVANJE se u ono doba sticalo, uglavnom, u okviru crkve. Oni koji su nameravali da se zamonaše učili su da čitaju i pišu u manastirima, mada su u njih dolazili i oni koji su bili pismeni.
Tako su manastiri tog vremena predstavljali ne samo mesto za bogosluženje, već su bili i svojevrsne škole.
Pošto je bogosluženje zahtevalo pismenost radi čitanja crkvenih knjiga: jevanđelja, psaltira, trebnika, liturgijara, oktoiha i drugih, to su pored učenja pismenosti, manastiri razvijali i veliku književnu delatnost, prepisivanja, pa i štampanja knjiga o čemu su ostali vidni tragovi u našim manastirima, bibliotekama i muzejima.
Crkvene knjige su u manastirima prepisivane i prevođene najčešće sa grčkog jezika, što su činili najpismeniji kaluđeri i znalci stranih jezika, a najdarovitiji od njih su još sastavljali službe srpskim svetiteljima i pisali njihove biografije (žitija).
Feudalni gospodari i drugi bogatiji ljudi slali su svoju decu u manastire da se opismene, a neki od njih, kao i vladari (slučaj sa kraljicom Jelenom Anžujskom i kraljem Urošem), za obrazovanje svoje dece angažovali su posebne učitelje, često i strane (za učenje stranih jezika, pojedinih predmeta - istorije, geografije i drugo).
Za savlađivanje čitanja i pisanja trebalo je uložiti dosta truda. Korišćena su dva oblika slova - jedan za knjige, a drugi za pisma i druge pismene oblike.
Slova za knjige su bila ujednačene veličine i lakše čitljivija, a za pisma nejednaka, ali pisanje je bilo lakše i brže.
Tokom učenja, slova su ispisivana na voštanim tablicama, koje su se za ove potrebe mogle koristiti i više puta.
Glavni materijali za pisanje bili su ručno proizveden papir i pergament, koji se dobijao posebnom obradom jagnjećih i telećih koža. Bio je dugotrajan, ali dosta skup, a listovi su se mogli koristiti i više puta, jer se napisani tekst mogao sastrugavati.
Za uvežbavanje učenici su obično koristili crkvene knjige kao što su psaltir i časlovec.
Sastavni deo bogosluženja bilo je crkveno pojanje, pa se u vezi sa ovim za pripreme sveštenika obraćala pažnja i na najnužnije muzičko obrazovanje.
Kraljica Jelena, koja je veoma cenila pismenost, podsticala je i potpomagala opismenjavanje dece pri crkvama i manastirima na svojoj teritoriji. U te svrhe izdvajala sredstva za nabavku knjiga, voštanih tablica, papira, pergamenta i sredstava za pisanje.
Međutim, Jelena se nije mogla zadovoljiti samo ovim. Odlučila je da za žensku decu obrazuje posebnu domaćičku školu u svome sedištu u Brnjacima.
Nije se moglo ustanoviti da li je vladarka za potrebe ove škole koristila prostorije svoga dvora, ili je podigla posebnu zgradu, koje su u to vreme građene od drveta.
Pouzdano se zna da je kraljica Jelena za ovu svrhu okupljala iz čitave svoje kraljevine dosta devojaka, smestila ih na stalan boravak kod sebe u Brnjacima, i tu ih jednoobrazno oblačila, hranila i domaćički obrazovala. Nije se moglo utvrditi odakle je angažovala vaspitače (učitelje), ali se pretpostavlja da je to bio neko iz primorja, pa i iz inostranstva.
Prema nekim podacima, pored opšte pismenosti, hrišćanske nauke i lepog ponašanja, predmeti su mogli biti: šivenje i krojenje, vez, pripremanje hrane i zimnica, zdravstvena zaštita i ukazivanje prve pomoći, održavanje trudnoće, podizanje i vaspitanje deteta i dr.
Nije poznato ni koliko je ova škola trajala i koliko je generacija kroz nju prošlo, ali je poznato da je kraljica Jelena nastojala da ove učenice po završetku škole nađu dobre muževe, odnosno dobro se udome, dajući im čak i izvesnu sumu novca za takozvanu devojačku opremu.
O ovim učenicama kraljica Jelena je vodila svakodnevnu brigu, stavljajući im na raspolaganje i svoju bogatu biblioteku u Brnjacima, a prema nekim izvorima čak ima i nagoveštaja da je i sama održavala časove ovim devojkama.
U srednjovekovnoj srpskoj nemanjićkoj državi medicina je bila veoma slabo razvijena, kao što je to bio slučaj i u drugim državama srednjeg veka.
Stari Sloveni su se, naseljavanjem u novoj domovini, služili svojim stečenim znanjem koje su doneli iz svoje stare domovine, čemu su postepeno pridodavali ono što su u vezi sa time zatekli kod starosedelaca, a kasnije upoznali i medicinu koja je primenjivana u Vizantiji, koja se dopunjavala sa znanjima drugih naroda. Skup tih saznanja i način njihove primene u lečenju bolesnika odlikovao se u onome što danas nazivamo narodnom medicinom.
Nosioci te narodne medicine u ono vreme bili su manastiri, gde se ukazivala potreba vođenja posebne brige o zdravlju monaha. Posebno zato što su monasi izlažući se dugotrajnim postovima i odričući se mnogo čega što je neophodno za normalan život često obolevali, pa je bilo potrebno pored njihovog lečenja po njihovim ćelijama, osnovati posebne bolnice pri manastirima.

MALOLETNA MLADA
MILUTINOVA ženidba maloletnom Simonidom izazvala je veliko nezadovoljstvo naroda, vlastele i njegove porodice, a naročito majke kraljice Jelene Anžujske. Ta pobožna i dobročina starica nije mogla nikako da se pomiri sa novim Milutinovim političkim držanjem (približavanje Vizantiji i okretanje leđa Zapadu), ni njegovim novim neobičnim brakom, jer su njegovi postupci u ovom slučaju pokazali bezobzirnost jedne vrlo tvrde sujetne i sebične duše.

(Nastaviće se)