Posle dvorca - bespuće

KRALJICI Jeleni sigurno je veoma teško palo kada je njenog muža kralja Uroša I s vlasti svrgnuo sin Dragutin, kao i, potom, njegova smrt i napuštanje deževskog dvora, gde je zajedno sa kraljem Urošem u skladnom braku provela tridesetak godina.

Nije bilo druge, silom prilika morala je da napusti deževski dvorac i ode gotovo u bespuće u kome se nalazio njihov dvorac u Brnjacima.

Nije poznato da li je tada sa njom otišao i neko od članova njene uže porodice. Ćerka Brnča, koja se pominje u nemanjićkim rodoslovima, po svim izgledima kratko je živela i nije se udavala, a sin Stefan umro je kao dete.

Svakako, sa sobom je povela njoj najprisniju poslugu sa deževskog dvora, da joj bude pri ruci u Brnjacima, da joj pomogne pri organizovanju dvora i vlasti i da ne bude sama.

I pri ovakvoj situaciji ona je našla snage da organizuje ovaj dvor i život u njemu, koji pristaje srpskoj kraljici koja je bila veoma uvažavana, kako kod naroda, sveštenstva i plemstva, tako i kod stranih državnika i rimskog pape.

Prema prikupljenim podacima i narodnom predanju, ona je za veoma kratko vreme uz pomoć dvorjana uspela da organizuje svoju državu, poveže svoje oblasti, uspostavi prisnu saradnju sa plemstvom, crkvama i manastirima, obiđe svoje gradove, čak i mnogobrojna sela, i svuda je pristojno dočekivana i uvažavana.

Još od početka vladavine brinula se o svim bitnim pitanjima iz života svoga naroda i nastojala da mu ublaži sve moguće patnje na koje je nailazio. Otuda su njena vrata bila otvorena za sve slojeve naroda, pa je svaki njen građanin, ako mu je to bilo potrebno, bio u mogućnosti da dođe u dvor, izloži svoje probleme njenom logotetu, čak i da bude primljen kod kraljice.

Njen lični život, oblačenje i ishrana bili su dosta skromni. Volela je da živi u prirodi, da dosta šeta, obilazi narod i crkvene svetinje, da čita.

Ustajala bi veoma rano, prošetala oko bistrog Oklačkog potoka, posle doručka obavila bi svoje državničke poslove u kancelariji sa svojim logotetom, a zatim bi se dohvatala knjige.

Najviše je volela da čita pokraj Oklačkog potoka, gde je slušala njegov žubor preko kamenih oblutaka, cvrkut ptica...

Predveče je volela da prošeta na konju u pratnji svoga logoteta ili nekog drugog dvorjanina, a noću je dugo čitala, da bi tek pred ponoć nastalo svetlo sa njenog prozora.

I tako iz dana u dan. Pored brige o svojoj državi, veoma joj je bilo stalo da prati razvoj u državama svojih sinova Milutina i Dragutina, o čemu je redovno dobijala vesti, pa joj je otuda i veoma teško pao njihov sukob.

Kao ljubitelj prirode, najviše je vremena provodila u Brnjacima, ali je u toku leta i zime izvesno vreme provodila u nemanjićkom dvorcu u Baru.

Za vreme boravka u Baru, znala je da poseti sve njene primorske gradove, crkvene svetinje u njima, lokalne organe vlasti i, naravno, barskog nadbiskupa, s kojim je uspostavila veoma bliske odnose.

Volela je more i često bi se s pratnjom otisnula brodićem na njegove pučine, da se sunča i kupa u moru.

Tako su kod nemanjićkog lovišta Sklapa postojale dve plaže na koje je ona najradije odlazila, pa ih je narod nazvao velika i mala Jelenina plaža.

Leti je boravila i u Ulcinju, a svoje sedište je imala u Šasu, odakle je takođe odlazila na plažu i u obližnju crkvu sv. Ilije u Veljem Selu, često i peške.

Kada je njena sestra Marija ostala udovica, sa svojim sinom se preselila u Jeleninu Srbiju i nastanila u Ulcinju. Kraljica Jelena je nešto više boravila na jadranskom primorju i družila se sa sestrom Marijom i bratancem, koji su je posećivali i u Brnjacima. Kada je umrla, Marija je sahranjena u Ulcinju u Jeleninoj zadužbini, crkvi sv. Marije.

U saglasnosti sa sinovima, ovaj grad je Mariji bio ustupljen na upravljanje.

Dosta vremena je kraljica Jelena provodila u svojoj domaćičkoj školi u Branjacima, razgovarajući sa devojkama i poučavajući ih. I tako sve do kraja svoje duboke starosti koju je doživela u tesnom kontaktu sa svojim narodom brinući se za njega.

POKLON MANASTIRU

O Gradcu ima malo izvornih istorijskih podataka. Najdragocenije i najopširnije obaveštenje o njemu ostavio je arhiepiskop Dalilo II u Žitiju, gde se za Jelenu kaže:

"... I tako poče zidati predivnu crkvu u ime presvete Bogorodice, praznika Blagoveštenja, na mestu zvanom Gradac. Sama podvizavajući se, ne imajući pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom mogla svršiti takvo delo, koje je počela."

Prema daljem opisu u istom tekstu, Gradac je bio bogat manastir. Kraljica Jelena se postarala da u njemu prebivaju izabrani monasi, utvrdila crkveni ustav, poklonila manastiru imanja i sela, što je potvrdila poveljom sa svojim potpisom, a za crkvu nabavila knjige, zlatne i srebrne sasude ukrašene dragim kamenjem i ikone okovane zlatom.

Nastaviće se