Zalog mala Simonida

Ovo se odrazilo i na njegove brojne i uglavnom bezuspešne brakove.

Brak sa Anom, ćerkom bugarskog cara Tertera, koji se nešto duže održao i izgledao uspešniji od prethodnih, bio je četvrti po redu. Tada je odahnula majka kraljica Jelena Anžujska, koja se veoma brinula o porodičnom životu svojih sinova.

Milutin je pre toga bio oženjen Jelenom, srpskom vlastelinkom, koju je oterao 1282. godine; ćerkom sevastokratora Anđela, gospodara Tesalije, koju je oterao krajem 1283. godine i Jelisavetom, ćerkom mađarskog kralja, koju je oterao 1284. godine.

Mada je bio sredio odnose sa Vizantijom, Milutin, kome nikada nije bilo dosta osvajanja, ponovo je zaratio sa Vizantijcima. Njegova vojska kojoj se nije mogao ozbiljnije suprotstaviti slab i povodljiv car Andronik II prodrla je duboko na teritoriju Vizantije i zauzela velike teritorije.

Vizantijski državnici tada odluče da prikupe i opreme veću vojsku da bi ga suzbili. Za komandanta je postavljen Glavas, jedan od najboljih vizantijskih vojskovođa toga doba. Međutim, kralj Milutin je bio veštiji i razbio je protivnika.

Glavas koji je sem vojnih znanja bio i odličan državnik, osetivši Milutinovu snagu, savetovaše vizantijskom caru Androniku da pošto-poto nađe put da sa Milutinom uspostavi trajniji mir. Pogotovo što je vizantijskim posedima u Maloj Aziji zapretila velika opasnost od osnaženih Turaka. On je dalje predlagao da se prizna Milutinu ono što je osvojio ili makar deo toga i da se Milutin ženidbom sa jednom od vizantijskih princeza veže za Vizantiju. Car je ovo prihvatio.

Milutinu je očigledno laskalo da se orodi sa vizantijskom carskom kućom, a svakako je smatrao da će time osigurati državu i učvrstiti svoj presto.

Car Andronik je prvo ponudio svoju sestru, udovu Jevdokiju i Milutin je pristao da je uzme, pogotovo što je ona još bila mlada, lepa i inteligentna. Za nevolju, Jevdokija je ovo odbila, čuvši za Milutinove dotadašnje brojne neuspele brakove. Andronik nije mogao da slomi njen otpor i rešen da učini veliku žrtvu zbog državnih interesa, odlučio je da Milutinu, čoveku u poodmaklim godinama i nekih čudnih naravi, ponudi za ženu, svoju malu ćerku sedmogodišnju Simonidu.

To je jako pogodilo kraljicu Jelenu Anžujsku, pošto je preko svojih ljudi u Milutinovom dvoru obaveštena o ponudi i Milutinovoj spremnosti da protera svoju četvrtu ženu Anu.

Zato ona šalje poruke starijem sinu Dragutinu i igumanu Hilandara kasnije veoma uticajnom arhiepiskopu Danilu od kojih traži da učine sve što mogu kako bi odvratili Milutina od ove namere.

Nije se moglo ustanoviti šta su sve oni preduzeli, ali je bilo očito da je njihova misija bila bezuspešna. Ima i indicija da su se u vezi sa ovim braća Milutin i Dragutin jako zamerili jedan drugom i da su tada nastali uzroci njihovih kasnijih sukoba.

Po nekim izvorima kraljica Jelena je, iako već u godinama, našla snage da se uputi Milutinu u jedan od njegovih dvorova na Svrčinskom jezeru, ali je tvrdoglavi, slavoljubivi i uporni sin odbio majčine zahteve.

Tada je Milutin prihvatio da pregovara sa Vizantijcima. Oni su za pregovarača odredili jednog od najveštijih diplomata Teodora Metohita. On je prvo došao u Solun, gde se sastao sa Glavasom, koji mu je dao potrebna obaveštenja, pa je posle toga otišao u Srbiju i sa Milutinom počeo pregovore o uslovima za iskreni i trajni mir sa Vizantijom.

Sa jednog od tih Metohitovih putovanja u Srbiju sačuvan je njegov podrobni izveštaj, pun važnih i zanimljivih podataka o Milutinu, o prilikama u Srbiji u to doba, o životu na dvoru itd.

Metohit je za vreme svojih pregovora sa Milutinom morao da se bori sa svim tim teškoćama. Zbog toga su pregovori tekli teško i sporo, i Metohit je u kratkom razmaku pet puta dolazio u Srbiju.

Vizantijci su svakako težili da sa Milutinom utvrde trajan i siguran mir, koji će za dugi niz godina otkloniti sporove, osigurati Vizantiju i njene granice na toj strani i ostaviti odrešene ruke za slobodnu akciju na drugim mestima. Samo takvo rešenje moglo je doneti Vizantiji trajne koristi.

Milutin je naravno to dobro znao, i sasvim je prirodno, da je, znajući kakve će koristi imati Vizantija, tu svoju uslugu želeo što skuplje da proda i da za sebe i svoju državu izvuče što više koristi. Pogoditi se sa Vizantijom sa kojom su skoro trideset godina vođene neprekidne borbe, značilo je napustiti stare saveznike na zapadu, raskinuti sporazume koji su Srbiji doneli mnoge i vidne koristi i utvrditi sasvim novu orijentaciju srpske spoljne politike. Na sve ovo se nije bilo lako odlučiti, i Milutin je sasvim prirodno bio nepoverljiv i pun sumnji.

JAKA SRPSKA OPOZICIJA

MISIJA poverena Metohitu nije bila laka. S jedne strane bilo je jasno da će Milutin tražiti mnogo i postavljati vrlo teške uslove. Sa druge strane moglo je da se očekuje da će se u Srbiji javiti jaka opozicija Milutinovoj politici prijateljstva sa Vizantijom, koja se podrazumevala posle ženidbe sa vizantijskom princezom. Uz to, moglo se očekivati da će protiv sporazuma sa Vizantijom raditi i druge države, kojima vizantijsko-srpsko prijateljstvo nije išlo u račun.

Nastaviće se

Kralj Milutin i crkva u Studenici